Najnovije vesti

INTIMNA ISPOVEST DANILA LAZOVIĆA: Šta je najvažnije u kafanskim tučama, šta se dogodilo kada je sa ocem bio u manastiru MILEŠEVA, gde je upoznao Radovana Karadžića ... ČITAV NAŠ NAROD SE SADA ISPOVEDA
Foto: Printskrin Youtube

sećanje na jednog od najvećih srpskih glumaca

INTIMNA ISPOVEST DANILA LAZOVIĆA: Šta je najvažnije u kafanskim tučama, šta se dogodilo kada je sa ocem bio u manastiru MILEŠEVA, gde je upoznao Radovana Karadžića ... ČITAV NAŠ NAROD SE SADA ISPOVEDA

Pop kultura

Nedavno je u Priboju održan peti jubilarni festival "Dani Danila Lazovića", koji je prvenstveno posvećen mladim, talentovanim studntima glume sa akademija iz regiona.

 

Festival je bio prilika da se razmene iskustva i upoznaju najpoznatija glumačka imena, a sve u duhu jednog od najvećih srpskih glumaca Danila Lazovića.

 

Lazović nije voleo da daje mnogo intervjue, ali je jednom prilikom u emisiji "Balkanskom ulicom" otovorio srce i dušu i ispričao najznačajnije događaje iz svog života.

 

O ŠĆEKIĆIMA

 

Dođem u Berane, a puna sala Šćekića. Upravnik pozorišta mi kaže - E sad si gotov.

 

- Što?

 

- Svi su ovde Šćekići.

 

A stvarno niz Lim dole svi Šćekići. I svi došli. I ja ušo, nadobudni biznismen iz Švajcarske. I taman da izađem na jedan tamo podijum čujem iza sebe:

 

- Đe si ti? Ti si nešto ljut? Valjdaćemo se pitat...

 

Okrenem se, poljubim se sa tim što je to reko. Taman da krenem dalje, ustade drugi... Pa treći, četvrti, peti.

 

Taman ja krenem da pričam nešto sa pozornice al oćeš... Javi se jedan iz publike i počne on da priča. Ja sam na kraju bio voditelj.

 

O FILMOVIMA

 

Ne gledam svoje filmove. Nemam nikakav odnos prema tome. Ja to posmatram sa druge strane. Ja više to pamtim po okolnostima kako je nastajao taj film i po ljudima koji su učestvovali u tim filmovima.

 

Kad smo radili "Hajku" ja pamtim po tome što se Pavle Vuisić razboleo pa sam mu ja nosio klopu u hotel i bilo mi je veoma bitno da vidim šta taj veliki gospodin čita od knjiga.

 

Film "Mala" je dobar film. Žao mi je što je Gaga Antonijević otišao u Ameriku i sebi upropastio život. Amerika je jedan surogat, jedan obezbožen prostor, jedan užas...

 

O PRVOJ ULOZI

 

U toj prvoj mojoj ulozi nisam bio dobar jer je u publici u prvom redu sedeo moj otac. A ja se tome nisam nadao. Mi smo to dugo spremali puni mladalačke treme. Ja sam mislio o pozorištu a onda sam zatekao svog oca u prvom redu.

 

Tu tremu nikada neću zaboraviti.

 

Družio sam se sa velikom gospodom kao što je Paja Vuisić koji su imali prečeg posla od glume. Oni su svojim životom priznavali to što su igrali... Vusić, koji je bio jedan od najobrazovanijih ljudi koje sam upoznao, imao je tu aristorkatsku potrebu da prizna da se to njemu događa.

 

O PORODICI

 

Došao sam u situaciju da ozbiljno učim od svoje dece, posebno od ćerki.

 

Ćerke su učiteljice nežnosti, odmerenosti.

 

Kad su u pitanju naše dame, mi im moramo sve omogućiti, da što veće škole završe da bi mogle da pomognu pameću. A realno je da kada je prvo stanje u pitanju, i jedino pravo stanje, kada se očekuje da žena porodi tada je treba sve slušati jer je sve u pravu. I nećete nikad pogrešiti, to preporučujem.

 

Jedno vreme kad god nisam znao da razrešim svoj neki problem, o čemu sam mislio, uvek sam to razrešavao kada sam se vraćao sa planine. Ne kad sam odlazio, već kad sam se vraćao... I bude po meri. Jednom sam u prilici da sa mojim pokojnim ocem odem na Tičije polje i jedan moj blizak rođak koji se obradovao što smo došli me upita:

 

- Boga ti Danilo, što ti ne izjaviš svoju decu ovamo kod nas?

 

U toj rečenici sam mnogo mislio kad sam ovamo išao. I to je bio jedan moralni prekor da on više misli o stoci nego ja o deci. Jer "izjaviti" znači dati priliku stoci da uđe u čajeve, u prelepu vodu...

 

I onda sam odmah sa jednim sinom otišao tamo. I jedan njegov vršnjak koji živi tamo, dok se ovaj moj urbani Srbin okrenuo, ovaj ga je tri puta preskočio. Dok je moj smislio dve rečenice ovaj je rekao 15 prelepih rečenica. I to ne samo zato što se taj njegov vršnjak zvao Njegoš... A zvao se tako.

 

O PESMAMA, KAFANAMA I RADOVANU KARADŽIĆU

 

Nisam ja u kafanam dugo. Kad sam bio... Volim stare pesme, npr: "Radovane siđi sa planine, nisi sišo sve ove godine..." A inače nisam ja nešto za kafane, nekako mi uvek bilo nelagodno u kafani. Ipak sam ja s planine, a kafane su u ravnici. Kad popijem onda se malo odomaćim. Inače potukao sam se u kafani mnogo puta. Morate prvi početi tuču. Ali nikad nije bilo dotle da idem npr u Urgentni. Zasad... Još nije fajront. I sad bih u zrelim godinama mogao da se pobijem u kafani. To je sportski. Ali biće fajront, veliki fajront...

foto: AP

Sa Karadžićem sam pre rata bio u kafanama po Sarajevu. On je jedan veliki gospodin i žao mi je što je došao u situaciju da uđe u politiku jer on je pre svega jedan sjajan pisac i pesnik. Al opet sreća je za naš narod što je on svojim umećem omogućio da imamo Republiku Srpsku i da se spase taj naš narod.

 

O TRENUTKU TUGE KOJA MU JE OBELEŽILA ŽIVOT

 

Mi smo imali šansu da imamo snahu 95 godina, našu Milunika... Mi smo je svi tako zvali... Doživela je više od 100 godina. Kad je dolazio naš patrijarh, kad se osveštavala Davidovica, onda su joj rekli da je on zove. Zamisli njeno uzbuđenje koja je ko zna kada bila u prilici da vidi episkopa, a kamo li patrijarha.

 

Nikad neću zaboraviti tih petnaestak metara s kojim je ona uzbuđenjem došla do našeg patrijarha da mu poljubi ruku.

 

A ja sam dva tri meseca pre nego što je ona umrla bio kod nje. Ona je mene mnogo volela, a i ja nju. Ona mi je rekla jednu prelepu rečenicu: " E moj

 

Daćko, da si imo pameti. Nigde nisi morao ići, mogao si sa nama ovde živeti ko čovek". Eh da sam imao te pameti...

 

ŠTA NIKADA NEĆE ZABORAVITI

 

Ima jedan trenutak kada sam izlazio iz manastira Mileševa. Sticajem okolnosti moj otac je posle Drugog svetskog rata ode u SKOJ. I onda su oni u tom manastiru posle rata držali neko žito, baš visoko... Gotovo do one freske Svetog Save.

foto: Shutterstock

I onda mi je otac o tome pričao. I kako smo izlazili iz manastira pokazivao dokle je bilo žito. A on je morao da to žito ubacuje u manastir... A ja izađem za njim i kažem - Tata, pa vidiš, ti se ispovedi.

 

Tako sav naš narod. Mi se sada ispovedamo, našem patrijarhu, mitropolitu Amfilohiju i nadamo se i Boga molimo da se vratimo svom gospodstvu. Možemo se vratiti samo velikim pokajanjem. Pokajanjem prvo prema sebi, pa jedan prema drugom, pa prema svojoj deci...

 

A mom ocu to nisam morao da kažem kad je on već to uradio.

 

Kurir.rs/Priredio: P.L./Foto: AP. Foto: Youtube, Foto: Shutterstock

 

 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...