Čovek koji je mnogima ulepšao najranije godine sa nostalgijom se seća vremena u kome su emisije za decu bile podjednako važne i odraslima.
Svestran i uspešan, još uvek pun ideja i energije, Minja Subota jedan je od retkih putokaza u kom smeru i duhu treba vaspitati mlade generacije
Sedimo u Dečjem kulturnom centru Beograda, 2. aprila, u Takovskoj. Veliki šoumen i kompozitor Minja Subota priprema se za početak priredbe povodom Svetskog dana autizma. Iako je prešao 80. godinu, čarolija njegovog voditeljskog umeća pokazala se i ovde. Deca mu prilaze da se fotografišu, on svima izlazi u susret.
Mnoge uspomene vas vezuju za Dečji kulturni centar. S kime ste se družili i radili?
- Ovo mesto... ovde smo se okupljali već pola veka Ljubivoje Ršumović, Dobrica Erić, Donka Špiček, mnogi. Ovde je sve nastalo. Sve. Ršumovo "Deca su ukras sveta", "Povrćijada", "Telefonijada", moja "Razbole se lisica", pa Erićevo "Rekao sam brezi i topoli", "I zaljubi se princ u Cicu", "Slon lepotan dondolan" Sretena Lukovića, "Džo banana"... Ovde je stvoreno Dečje beogradsko proleće, koje je pokrenulo dečje festivale u celoj zemlji.
Kako danas zabavljamo decu u odnosu na stara, dobra vremena? - To je ogromna razlika. Šta znači dečji program? Tužna je činjenica da ga danas gotovo i nema. Zašto ga nema, ni raspoloženja, ni urednika - bolje da ne pričamo.
"Muzički tobogan" je postojao gotovo 20 godina. - "Tobogan" nije bio samo dečja emisija već i porodična. Zamislite trenutke kada se okupe deca i roditelji da zajedno gledaju jednu emisiju! To je blago. Setite se "Metle bez drške", "Nedeljnog zabavnika", "Pčelice Maje", Kike Bibić... veličanstveni programi. Tek kad se setimo toga, vidimo koliko ih danas nema.
Da li ima autora koji to mogu da rade?
- Mladima nismo pružili nikakvu šansu ni da se oprobaju. Program za najmlađe ne vredi ništa ako se ne gleda. Da bi bio gledan, morate da imate iskustvo, a da biste stekli iskustvo, morate da idete u škole. Ršumović i ja smo dva-tri puta mesečno išli u škole, da osetimo puls dece, njihov ritam života, da bismo mogli za njih da stvaramo.
TREBA SE BORITI ZA DECU
Ima li razlike između nekadašnje i današnje dece?
- Deca su deca, s tim što su danas više informisana. Ja sam još onda bio svestan da su deca velike estete. Zato smo radili u studijima, da bude glamura! Deca žele lepotu, estetiku! Davali smo im veliki džez orkestar, rasvetu, plesne grupe! Nemcima je tako nešto bilo nedostupno! Takva su bile nekadašnja Srbija i Jugoslavija.
Šta bismo mogli da uradimo?
- Treba da postoje literarne sekcije, vannastavne aktivnosti, ali s ljudima koji su posebno plaćeni za to. Mi smo divna, ali i siromašna zemlja. Deca su nam najveće bogatstvo. Ulažimo u njih. Zvuči kao parola, ali je velika istina. Kažem roditeljima: "Nemojte očekivati da će iko da se bori za srećnije detinjstvo vaše dece osim vas." Ima roditelja i u Skupštini. Njima kažite: "Šta sedite?! Tražite da deca imaju i ovo, i ono, sve! Vi, vi se borite! Ne propuštajte! Ne može sve da zavisi od ministra do ministra."
Da li biste mogli danas da napravite dobar dečji program?
- Mene svi poštuju. Prilaze mi ljudi i zahvaljuju mi na srećnom detinjstvu. Nikada mi to nije bio biznis, već misija. Možemo da napravimo što god hoćemo. Novac i sponzori nisu problem. Problem su nerazumevanje i nebriga. Ja bih to danas radio samo u ime dece. Mi smo 2008. uradili dva "Tobogana", Tijanić mi je rekao: "Radi!" Gledanost je nenormalno skočila, jer su te emisije kao Holivud. Danas ne žele ni da repriziraju! Ja sam stavio na svoj Jutjub kanal.
KNJIGE I SCENA
Nedavno je u "Madlenijanumu" bila premijera predstave "Dolče vita", u kojoj igrate jednu od glavnih uloga. Već ste glumili sebe u filmu "Neposlušni". Kakvo je iskustvo s pozorištem?
- Nezaboravno, karte su unapred rasprodate. Trebala im je, kako su rekli, zvezda koja dugo traje. U pitanju je romantičan mjuzikl o dementnoj bakici koja je zaboravila recept savršenog kolača koji bi mogao da spase jednu poslastičarnicu. Ja je svojom muzikom podsećam na stara vremena kako bi se setila recepta. A u pitanju su stihovi pesme "Susret" Duška Trifunovića, koji nikada nisu objavljeni. To je takva scena! Ljilja Stjepanović plače, a ja joj pevam, junak iz njene mladosti: "Gledam te dugo, vidim da te znam, tvoj lik me negde u detinjstvo nosi, ti si neko iz moga života, ali ne mogu da te setim ko si". Veliki Duško!
Napisali ste knjigu "Kako smo zabavljali Tita". Pa da li ga je bilo prijatno zabavljati?
- Bilo je prijatno, samo najbolji su ga zabavljali. Tu knjigu sada i istoričari citiraju. Tito nije pričao sa saradnicima, ali sa umetnicima jeste. Bio je veliki mecena, voleo je operu i ozbiljnu muziku.
Za poslednji Sajam knjiga objavili ste knjigu "Muzičke priče iz naše bolje prošlosti".
- Prijatelji su me naterali da pišem ono što sam im pričao tokom svih ovih decenija, posle brojnih putovanja, hiljadu autorskih emisija, koncerata. Vanja Bulić mi je rekao da nisam ni svestan da sam pisao o ljudima iz dve nepostojeće zemlje: Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. Ima dosta neočekivanih priča. Recimo, Đorđa Marjanovića dovezu avionom iz Toronta bez pasoša. Valjda me neće Amerikanci uhapsiti, ha-ha...
TEŠKI TRENUCI
Svoj radni vek posvetili ste deci. Kakvo je bilo vaše detinjstvo? - Veoma srećno. Odrastao sam u kraju oko Saborne crkve i Knez Mihailove ulice. Išao sam u osnovnu školu "Braća Ribar", danas opet "Kralj Petar Prvi". Ponosni smo na tu školu, u njoj je odigrana prva košarkaška utakmica, a u našoj fiskulturnoj sali Meštrović je izvajao "Pobednika". Kalemegdan nam je bio igralište. Znam sve prolaze koje možda ne znaju ni arheolozi.
Jesu li vam roditelji bili strogi?
- Nisu, baš kao što nismo bili ni moja, nažalost, pokojna supruga i ja prema našem sinu. Nije bilo potrebno da kažnjavaju ni mene ni mog brata, završili smo škole i fakultete. Često me pitaju kako vaspitati decu. Šta da vam kažem... sve potiče od obrazovanja. To se odmah vidi kad se čovek pojavi. I koliko zna i sa čime raspolaže.
Kako ste se nosili s teškim trenucima nakon nedavne smrti supruge, poznate novinarke i urednice Bazara Branke Jeremić Subota? - To je bio ogroman šok, ne samo za mene već i za mog sina. Ona je živela za njega. Bolje da vam ne pričam. Onda sam se sav posvetio sinu, da ga vratim u normalu. Vrlo je emotivan. Sada pripremam izložbu Brankinih slika, grafika i skulptura.
Imate li unuke?
- Nemam još, ali se nadam.
DIVNI DOBRICA ERIĆ
Dobrica je stvarno veliki pesnik. Njegov stih je jezik srpskog naroda. Sve svoje pesme je znao napamet. Decenije smo proveli zajedno. To je privilegija. Bio je bogomdan čovek. Prijatan, dobrica, iz one divne Crnuće , rođen pored manastira Vraćevšnica. Obožavao je decu. Ja sam bio srećan čovek - davao mi je stihove u rukopisu: "Sviću opet rumena svanuća, škola mi je najmilija kuća. Bila bela, plava ili žuta, škola mi je odmah pored puta"... "Rekao sam brezi i topoli, da je ona najlepša u školi". To su himne. Poslednjih godina nosio je jastuče kad se vozi kolima, zbog leđa. I onda, odjednom je postao dementan. Za tri-četiri dana nije se moglo razgovarati s njim.
(Ljilja Jorgovanović, Foto: Filip Plavčić)
