Muzičari sa eks-ju prostora okupili su se u čast onog koji je bio najveći među njima - Vlade Divljana i snimili dokumentarni film "Nebeska tema" u režiji Mladena Matičevića koji će premijerno biti prikazan 10. maja u Sava centru.
Priča o velikom umetniku kroz sećanje Rundeka, Bajage, Koje, Šapera i mnogih drugih, uz Vladinu porodicu Dinu, Stevana i Pavla, ostaće u amanet generacijama. Jedan od njih je svakako i Srđan Gojković Gile iz Električnog orgazma, s kojim smo i porazgovarali o osećanjima koji budi ovaj film i sećanjima koja naviru kada se seti svog prijatelja.
"Kada se setim Vlade, bude mi se samo vesele misli. Nema mesta za tužne. Ne mislim na sam kraj. Čuvam sećanje na naše veliko druženje. Mnogo smo se smejali i uvek kada se setim njegovog osmeha, i sam se tada nasmejem. Kad god se setim Vlade, setim se našeg ludog zezanja u studijima, kombijima, na putovanjima i koncertima".
Šta bi Vlada rekao kada bi mogao da vidi ovaj film? Mislim da bi bio baš zadovoljan, jer je bio ozbiljan i temeljan u svemu što je radio, a Mladen se baš tako i odnosio prema filmu, ambiciozno u svakom segmentu - muzika, zvuk, kamera... Sve izgleda odlično. Radi se o našem drugu, ali i najvećem muzičaru među nama. Morali smo to da uradimo kako treba, da bude dostojno njega. Okupili su se njegovi prijatelji i svojim izvedbama njegovih pesama mu na neki način poslali poruku. Da, mislim da bi bio srećan da nas vidi. Ovo je naša posveta njemu.
Pred vama su koncerti u Novom Sadu (19. aprila) i Beogradu u Domu omladine dan kasnije, na kojima ćete predstaviti svoj novi album "Gde smo sad". Šta vi kažete, gde smo? Drago mi je, i nekako je normalno, što ljudi različito tumače taj naziv. Moj lični doživljaj je bio o tome kako naš um ima sklonost da luta između prošlosti i budućnosti, a da je vrlo retko u sadašnjem trenutku. Zapravo prošireni naziv bi bio: "Gde je naša pažnja u ovom trenutku, čime se mi sada bavimo". Stalno nešto sanjarimo, planiramo, sećamo se, ali ništa konkretno ne radimo. Bavimo se trivijalnim stvarima, a život pored nas prolazi. Vrlo retko smo svesni šta se stvarno dešava oko nas.
Baveći se aktuelnim trenutkom koji se oko nas događa, imate li utisak da su neke pesme, poput onih koji ste pravili za film "Crni bombarder" - "Svečane bele košulje" ili "Hodam sad kao zombi", podjednako aktuelne kao i tada? Apsolutno, uvek sam imao to na umu kada sam radio angažovane pesme. Nikad nisam želeo da radim dnevnopolitičke komentare koji bi bili zarobljeni u određenom vremenu. Gledao sam na to kao na neke univerzalne stvari koje nam se dešavaju kroz istoriju. Tako je i sa tim pesmama. Bili su neki akteri, sad su neki drugi, ali situacija u kojoj se nalazimo je vrlo slična. To je potvrda ovoga o čemu ti pričaš, a to je da su te pesme danas kao juče napisane. Drago mi je da sam uspeo u svojoj zamisli, kao i kada sam radio pesmu "Krokodili dolaze", mislim da je i ta pesma više nego aktuelna. To je moj pogled na pravljenje pesama.
Da li se uvek setimo da odamo počast ljudima tek kada ih više nema? To je svugde tako i mislim da je to normalno. Smrt stavi tu neku neopozivu tačku na nečiji kreativan rad i ljudi odjednom imaju mogućnost da sagledaju to na neki drugi način na koji nisu pre mogli.
Na novom albumu je i pesma "Koliko dugo još nema te". Kome je ona posvećena? Prvenstveno Milanu Mladenoviću, jer ima konkretnih aluzija na situacije koje su se dogodile meni lično s njim. On je bio moja inspiracija, ali svakako da može da bude i za Vladu, Magi, Pečara i mnoge druge koje nisu s nama.
Kurir.rs / Mona Cukić / Foto: Stefan Jokić
