Najnovije vesti

DA SAM PREMIJER, MINIMALAC BI BIO 100.000 DINARA! Nele Karajlić o Prvom maju, pravima radnika, komunizmu, veri i rokenrolu
Foto: Damir Dervišagić

umetnik i pisac otvorio dušu za kurir

DA SAM PREMIJER, MINIMALAC BI BIO 100.000 DINARA! Nele Karajlić o Prvom maju, pravima radnika, komunizmu, veri i rokenrolu

Pop kultura

Za doktora Nelata Karajlića, nekadašnjeg frontmena legendarne grupe Zabranjeno pušenje, tokom prvomajskih praznika nema odmora. Muzičar će narednih dana predstaviti nove pesme, a već 25. maja, za nekadašnji Dan mladosti, nastupa na Tašmajdanu.

U razgovoru za Kurir Nele govori o pokojnom bratu Draletu, otkriva kako se kao umetnik identifikuje s pravima radnika i koliko bi iznosio minimalac u Srbiji da je on neka vlast.

Stradali ste u komunizmu zbog "maršala". Da li bi trebalo da se za 1. maj u današnje vreme roštilja ili bude na ulicama i protestuje?

- Pa i nije neko stradanje bilo. Mislim da je više komunizam stradao od nas nego mi od njega. Mi smo mislili da ćemo sklonivši komunizam sa svetske pozornice ući prečicom u raj, a sada se, kako raja nema na vidiku, sa nostalgijom sećamo "socijalističkog samoupravljanja". Pomisao na Prvi maj u meni budi upravo to osećanje. Nostalgiju. Setim se starog kako trpa stvari u već prepunog "fiću", stare kako brata i mene stavlja na zadnje sedište, na koje će sesti još deda i baka. Sećam se kako "fićo", onako pun, sklon raspadu, savladava okuke dok se ne dođe do Trebevića. Onda, međ hiljadama Sarajlija, stara rasprostre deku, a stari raspali roštilj. U daljini se čuju dečja graja i zvuci pesme "Druže Tito, mi ti se kunemo". Uvek je lepše da se Prvi maj proslavi kraj roštilja, ali je legitimno i da se izađe na ulice ukoliko nešto boli.

foto: Vladimir Šporčić

Da li možete da se identifikujete s radnicima s obzirom na to da nikad niste radili i imali posao od devet do pet? - Naravno da mogu. Radnici su često bili predmet interesovanja pesama Zabranjenog pušenja. Pesme kao što su "Abid", "Srce, ruke, lopata", pa i "Dan republike" govorile su upravo u radnicima i o krahu svih njihovih ideala. Na njihovu žalost, prelazak u kapitalizam samo im je doneo novo razočaranje, tako da umesto da rade za komuniste, sada rmbače za tajkune. Divota božja! Komunisti su barem davali iluziju da je radnička klasa na vlasti, pa je bilo malo komično što su se u velikim sistemima socijalističkog samoupravljanja pitali radnici za stvari od stručne važnosti, ali sada ni te iluzije nema. Ima samo minimalac, jeftine cigarete i rakija prebogata metil-alkoholom. Vreme je da radnička klasa konačno ode u raj.

Fale li nam danas buntovne pesme koje govore o ugroženima sa snažnom porukom? - Fali nam ideja za šta bi se valjalo boriti. Mi smo izgubili svaki ideal, upravo onaj za koji su nekada letele glave. Kad nemaš ideal, nema ni pesama o njemu, a kad nema pesama, nema ni zanosa.

foto: Live Production, Promo

Koji vam je važniji praznik - Uskrs ili 1. maj? Može li se istovremeno biti vernik i levičar? - Oba su lepa. I Uskrs i Prvi maj. Uskrs ima neku intimnu dimenziju, obično se slavi u krugu porodice ili prijatelja, dok je Prvi maj naš zajednički praznik, kojeg sam uvek slavio u gomili i glasno. Oba ova praznika padaju u proleće, kad se priroda budi. Kada se zima sklanja pred navalom boja. Predstavljaju istovremeno i vaskrsenje i snagu. Naravno da se može biti i levičar i vernik. U nekim stvarima to je isto. Tu je pitanje ličnog osećanja i u to se ne bi trebalo mešati.

Koliko treba da bude minimalna cena rada u Srbiji? Šta biste odlučili da ste neka vlast? - Uh! Nisam ekonomista, pa ne znam da li je to moguće izvesti, ali da imam moć, da sam premijer ili barem ministar finansija, ne bi bila ispod 100.000 dinara. Odakle te pare, pitate se. Pa, malo bih otkinuo od ovih koji imaju previše, a ne treba im. Oni to ne bi ni osetili, a običnoj raji bilo bi preko potrebno. Ne znam koliko bih dugo bio na vlasti, ali bi me sigurno skinuli veoma brzo.

Brat Dražen na Bir festu
Brat Dražen na Bir festufoto: Damir Dervišagić

Imaćete solistički koncert 25. maja na Tašu. Može li da se ponovi Ušće od prošle godine? - Ušće je bilo kao neka velika svetkovina, kao susret starih prijatelja koji se nisu dugo videli, a poželeli su jedan drugog. Ne sećam se kad sam osetio takvo uzbuđenje kao pred sam početak svirke na Ušću. Kao da su se sve ove godine i svi koncerti koje sam u životu imao slili u taj jedinstveni nastup. Ja sam imao prilike i ranije da nastupam pred 100.000 ljudi, ali nikad tako dobro raspoloženih kao što je to bilo prošlog avgusta na Bir festu. Veličinu tom koncertu dao je i Dino Rađa, ali i moj pokojni brat Drale, koji nas je zimus napustio, ali mi je ostao u sećanju njegov vedar osmeh, koji ga je krasio celog života, pa i te noći na Ušću. Koncert na Tašu biće novi korak. Vreme je da pokažemo šta imamo još da kažemo našoj publici. Biće to lagano putovanje kroz vreme, od prošlosti prema budućnosti, sa stanicama na svakom značajnom mestu koje stoji u mojoj karijeri. Biće to nešto kao "the best of" Nele Karajlić. Pošto sam ja vatreni obožavatelj grupe Zabranjeno pušenje, koncert će se bazirati na repertoaru te velike rok atrakcije uz koju sam odrastao i koju, evo, još uvek volim.

Šta publika može da očekuje? Hoće li biti neka pesma posvećena Titu i pionirima? - Biće to prosipanje znoja i emocija na sve strane. Ukoliko neko želi da smrša, eto mu prilike da nam se pridruži te majske subote. Ono što je sigurno, na pozornici će biti jedan "maršal" (gitarsko pojačalo), a da li će crći, zavisi od nas. Čekaćemo štafetu, pa ako dođe, dođe...

foto: Vladimir Šporčić

Dobitnik ste nagrade "Momo Kapor". Zašto mislite da niste dostojni ovog priznanja? - Zato što je Momin stil nešto što ja nisam u stanju da dosegnem još narednih 30 godina. To šta on radi sa rečima, Mesi radi sa loptom. On je istovremeno i žongler i strelac, ume da nasmeje, ali i da rastuži u samo jednoj jedinoj rečenici. Onoga dana kad su mi javili da sam dobio Mominu nagradu, osećao sam se kao da sam se popeo na vrh Kilimandžara. Nisam bio siguran da li je to istina ili se neko sa mnom zavitlava.

Šta ste naučili od Mome Kapora? - Naučio sam da svaka, pa i najmanja stvar može u sebi da krije veliku dramu, ep. On je u tim sitnim, svakodnevnim stvarima nalazio suštinsku filozofiju i iz nje izvlačio eliksir večnoga života. On je na Kalenić pijaci pronašao i Makondo i Peterburg i Jerihon i Joknapatafu, a mi obični smrtnici u njoj vidimo samo mesto gde se prodaju sveže voće i povrće.

O "Nadrealistima": Ne možemo da pronađemo novac za nastavak

"Nadrealisti" su danas aktuelniji nego ikad. S kim ste danas u kontaktu od ekipe? Da li razmišljate da ponovo nešto slično snimate? - "Nadrealisti" su i mene iznenadili svojim pogledom u budućnost. Ni ja nisam očekivao da ćemo toliko daleko dogurati. U kontaktu smo, doduše retko, ali redovno. Kada se desi neka značajna stvar ili kad se pokreće neko pitanje koje nas sve interesuje. Mislim da bi danas "Nadrealisti" sigurno bili još zanimljiviji. Verovatno bi morali malo formu da prilagodimo modernom vremenu, ali bi suština ostala ista. Teško je, međutim, naći producenta, to jest pare, za ovakav veliki projekat jer je proizvodnja takve serije jako skupa, ali zato, kao što vidite, daje garanciju na preko dvadeset godina. To vam više ni "Mercedes" ne može dati.

Kurir/ Ljubomir Radanov, foto: Damir Dervišagić

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...