Ona je jedna od najvoljenijih glumica, a o mladim kolegama ima samo najlepše reči. Kroz život i karijeru išla je srcem, a u porodici je imala i ima najveći oslonac
Gde god da se pojavi, u maloj ili velikoj ulozi, Jelica Sretenović unosi život i živost u svaki kadar. Ona je totalna glumica, iz koje izbija i obično i neobično u čoveku, što publika nepogrešivo prepoznaje. Rođena Beograđanka, upisala je glumu sa samo 16 godina i odmah postala popularna i poznata, što je i danas. Za nju važi rečenica koju će reći u ovom razgovoru: ono što vredi, trajaće.
Iako ste aktivni i u pozorištu i na televiziji, postoje li trenuci kada razmišljate o prošlosti? Ili ste od onih ljudi koji samo gledaju napred?
- Trenutno radim četiri večernje predstave i jednu dečju. U pozorištu Slavija već jedanaest godina se igra Nušićeva "Vlast", "Svlačenje" Mire Bobić Mojsilović je pet sezona na sceni, igrano je više od sto puta, "Žanka" u Madlenijanumu ulazi u treću sezonu, a "Ko vama dade predstavu" završila je treću sezonu. Posebno mi je zadovoljstvo da po školama izvodim Puškinovu "Bajku o ribaru i ribici". To su ovacije, deca uživaju, ostaće im za ceo život. To mi je misija, ne radim zbog para. Meni je to i prošlost i sadašnjost. Tako gledam na spoj prošlosti i sadašnjosti, onoliko koliko mi prošlost omogućava da u sadašnjosti živim i radim. Nisam od onih koji imaju žal za prošlim. Trudim se da živim samo u danu koji je današnji.
DETINJSTVO U NAJLEPŠOJ BAŠTI
Najmlađa studentkinja glume, mladi se udali, mlada majka... Da li vas je to srce vodilo kroz život?
- Sve što sam radila, radila sam srcem, i privatno i profesionalno. Nevinost u srcu je jača od svih sila. Može da zvuči naivno, ali je jedino pravo. Srce kaže sve i izvede na pravi put. Srce ne prevari. Srce je ljubav, a sve u šta se srce uplete ima uspeha. Kaže se: on je srčan čovek. Znači, on je čovek koji ume i zna da odreaguje, da veruje i ne plaši se rizika. Ljubav je nepobediva.
Šta danas osetite kada se setite roditelja, rodbine, odrastanja? Mama, tata... kakvi su bili? U kom delu Beograda ste živeli, kako je izgledalo? S kim od porodice danas najviše komunicirate?
- Ja sam Zvezdarka. Išla sam u osnovnu školu "Ćirilo i Metodije" i Šestu beogradsku gimnaziju. Odrasla sam u najlepšoj bašti u ulici. Božuri, jorgovani i đurđevak... Venjak od loze gde je bio parkiran "fića" moje tetke, glumice Mirjane Marić, lepotice beogradske. Moja tri ujaka, moja baka Zorka, moj deda Svetozar i moja mama Beba. Tate tu nije bilo, ali nije mnogo falio. Rastali su se kad mi je bilo tri godine.
BRIŽNA DECA
Nažalost, rano ste ostali bez supruga, uglednog pravnika Miloša Sretenovića, direktora Kliničkog centra Srbije. Ostali ste sami sa dve ćerke. Život se promeni za dan. Kako ste izgurali, krenuli dalje?
- Miša je bio moja sudbina, čovek bez koga je život postao neka druga dimenzija. On je otac moje dve ćerke i moja večita zaljubljenost. On je bio taj koji me je formirao, osnažio, naučio da verujem u sebe i da mogu da nastavim i bez njega.
Jeste li zadovoljni načinom na koji ste odgajili ćerke? Njihovim životnim putevima?
- Moje ćerke su moja snaga. One su brižne i sa njima se o svemu konsultujem. Nas tri razgovaramo mnogo, i o svemu. Najvažnije mi je da su njih dve, Ana i Olja, jedna drugoj najveća podrška. Obe su ostvarene mlade žene, obe imaju nevinost u srcu i znaju da vole. A tu je i moj dvadeset dvogodišnji uspešni unuk Miloš, na koga sam posebno ponosna.
SVAKO NEKAD MALO POTONE Šta vas trenutno ispunjava u poslu?
- Veoma volim svoj posao i ispunjava me to što neprekidno radim. Naročito me ispunjava kad me mladi ljudi angažuju za njihove projekte.
Volimo mlade glumce, naravno, ali kad čujemo i vidimo one starije, zatrepere neke ozbiljnije žice u nama. Osetite li i vi da su nekada nataložena glumačka iskustva pravo blago?
- Došlo je mnogo mladih, sjajnih glumaca i ovo je njihovo vreme. Došla je i nova publika koja ima svoj odabir i svoj ukus. Ne treba upoređivati šta je bilo i šta je sada. Ali uvek će postojati samo jedno pravilo: ono što vredi - trajaće.
Kako izgleda vaš način života? Kuća, kuvanje, pijaca, druženja, izlasci...?
- I kuća, i pijaca, i kuvanje, i druženje, i izlasci... I posao. Ma sve. Volim da je oko mene sređeno. Kad je kuća u haosu, i ja sam u haosu. Nekada se malo povučem, pa se vratim. Svako od nas ima potonuća. Onda počinjem da mislim o vremenu. O bože, kakve kiše, kakvo vreme... Kad sam ispunjena, uopšte me ne interesuje.
Kako da mi žene pametno starimo? Može li se protiv prirode, ili na šta vi obraćate pažnju kada su u pitanju telo, ali i duh?
- Ja sam glumica. Moje lice govori. Moram da pravim mimike. E sad, ako bih ukočila to lice, nema ništa od glume. Ne mislim da glumice treba da rade plastičnu hirurgiju. To je kontraproduktivno. Svaka žena ima nešto do čega joj je stalo. Meni je bitan frizer. Redovna sam. Volim apotekarske kreme za lice, ništa firmirano. Uostalom, sve ide iznutra. Dok je duha, biće i tela.
ČAROBNA MLADOST Da li ste u devojaštvu voleli da ludujete?
- I u školi sam bila mimo pravila. Tada su se nosile školske uniforme, kecelje za devojčice i blejzeri za dečake. Kupovalo se to konfekcijski, skrojeno u "Beku" ili "Kluzu". Moja kecelja se razlikovala od drugih, ja sam je kreirala i šila posebno. Imala sam i problema zbog toga, zbog kratkoće kecelje izbacivana sam i sa časa latinskog jezika. A da se ludovalo - ludovalo se! Išlo se u Dom omladine na matine, žurke i živa muzika, od četiri po podne do osam. Kasnije u fantastične diskoteke "Cepelin", "Akvarijus", "Adrijatik"... Postojale su i restoteke "Boleč", "Inđija". Devedesetih je "Pedeset četvorka" u Ulici Svetozara Markovića bila replika kluba "54" u Njujorku. Ludovalo se i te kako.
(Ljilja Jorgovanović, Foto:Marina Lopičić)
NE PROPUSTITE
