Najnovije vesti

DANAS SVI ŽIVIMO U VELIKOM BRATU! Autor intrigantnog romana Istine i laži otkriva sprege umetnika sa DB!
Foto: Marina Lopičić

Pisac i roker Vojislav Radojković za Kurir

DANAS SVI ŽIVIMO U VELIKOM BRATU! Autor intrigantnog romana Istine i laži otkriva sprege umetnika sa DB!

Pop kultura

Nedavno se u u izdanju "Loma" pojavio peti roman Vojislava Radojkovića "Istine i laži", koji je odmah provukao pažnju javnosti neobičnom pričom o dvojici slikara čiji se životi i umetničke karijere na pomalo bizaran način prepliću s burnim društveno-istorijskim događanjima na ovim prostorima.

 

Radojković u ovom intrigantnom romanu vešto oživljava atmosferu Beograda osamdesetih, otkriva sprege umetnika sa službama državne bezbednosti, kao i veze kriminala i političkih partija koje se smenjuju na javnoj sceni.

 

foto: Marina Lopičić

Knjiga ima podnaslov "Hronika banalnog doba", a radnja se odvija u periodu od osamdesetih do danas. Koje je vreme banalnije i zašto?

 

"Ne znam, recite vi meni? Da li su surove devedesete banalnije od naivnih osamdesetih? Da li su ove, ekonomski teške, dvehiljadite 'pametnije', da li sada živimo u 'Velikom bratu' svi kao zajednica? Koliko je sad pa to banalno? Možda to i nije tako važno, koliko je bitno kako lično sebe vidimo. Moj roman je hronika mog glavnog junaka i njegovog prijatelja iz njihovog ugla. Odnos prema vremenu u društvu uvek je naš osoben. Kako bi Sioran rekao, a ja ću ga sada parafrazirati: 'Čak i kada ginemo u ime nekih viših ideala, ne stavljamo glavu na panj zato što su to opšti ideali, nego naši lični'. Tako slično je i sa procenom banalnosti u kojima živimo ili mislimo da ne živimo."

Neobičan putu: Poljoprivrednik i romanopisac


Vojislav Radojković rođen je 1965. u Petrovcu na Mlavi. Završio je Poljoprivredni fakultet u Beogradu 1995, a književnošću je počeo da se bavi 2006. i već naredne je objavio svoj prvi roman "Nisam ja budala". Član je Srpskog književnog društva. Kao mlad, bio je gitarista bendova Dionis, Banana bend, Modesti i drugih.

Vaše junake upoznajemo kao mladiće koji žive boemski život u Beogradu osamdesetih. Gledate li i vi na to vreme kao na vreme kada se bolje živelo i stvarala neka skoro pa mitska umetnost?

 

"Čuvene osamdesete godine nisu ništa drugo sem naglo skidanje granica i davanje sloboda nekome ko nije navikao da diše punim plućima. Od tog prvog udisaja, sve je naglo živnulo, pre svega muzika. Bilo je tu mnogo naivnog, banalnog, ali svakako iskrenog radovanja životu i mnogo nade da će sve biti sve bolje. Na mene, kao i na većinu, baš ta muzika ostavila je neizbrisiv trag i imala najjači uticaj. Trag su ostavile i naizgled male stvari, kao što su bili mogućnost putovanja i naivno verovanje da smo svi mi, i ja lično, deo jednog divnog i razvijenog sveta. Onda dolaze devedesete, gde se baš ta generacija koja je odrastala u osamdesetim ne snalazi i zato moji junaci tragično završavaju."


U romanu se govori o sprezi umetnika i Službe državne bezbednosti, mislite li da to postoji i u realnosti i zašto?

 

"Ako pričamo o umetnicima i državi, pre svega bezbednosnim službama, naravno da sprega postoji. Dovoljno je reći da je jedan pisac bio predsednik države, na drugog je pokušan atentat. Nekako su baš pisci bili najagilniji, što u napadima, što u odbrani režima. Samo da pomenem još i to da su baš sada neki od vođa novih protesta glumci i niko nije toliko naivan da pomisli kako oko njih nisu neki 'ljudi u crnim odelima".

 

Često se govori o tome da su ovo vreme i društvo nepovoljni za život umetnika, ali izuzetno inspirativni. Šta vi mislite o tome?

 

"Umetnost je kao dete kome roditelji stalno postavljaju neke granice, a ono se na razne načine dovija kako da ih prevaziđe. Umetnik može tražiti inspiraciju baš u tome, ukazujući na zabrane, rušeći ih, zaobilaziti ih ili ih čak banalizovati. Iako je umetnost neodvojiva od društva i vremena, ne postoje dobre ili loše okolnosti za stvaranje."

 

foto: Marina Lopičić

Kurir/V. Nikolić/Foto: Marina Lopičić

 

 

 

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...