Marko Stojanović Luis, kao i nekada njegov otac Ljubiša, ne pravi kompromise u muzici, briše granice i spaja žanrove, od džeza, soula, do narodnog melosa i emocije koju je porodično nasledio, i to radi vrsno podižući lestvicu sa svakom novom pesmom. Marko nastupa na Bir festu u ponedeljak, a za Kurir otkriva zašto mu je posebno važan baš ovaj koncert, šta je ono što im je ostavio otac u amanet, kao i o saradnji sa sestrom Majom, te Vlatkom Stefanovskim i Božom Vrećom, s kojima je uradio obrade tatinih pesama iz osamdesetih.
Rodili ste se i odrasli u Minhenu. Zašto ste se odlučili za život u Beogradu i šta za vas znači nastup na Bir festu?
Za mene je Beograd jedan poseban grad, rođen sam u Minhenu i odrastao sam tamo, ali sam uvek želeo da dođem ovde. Već 12 godina živim tu i ne bih menjao ovaj grad ni za šta na svetu. Svima koji dolaze ovde kažem da treba da osete taj "noturistic Belgrade", a mislim da je Bir fest baš prava gradska priča jer se tamo ljudi provode već tradicionalno 17 godina. To je najlepše da osete oni koji ovde dođu - pravu gradsku priču. Bir fest je kultni festival i čast je na njemu svirati. Međutim, za mene ovaj nastup ima i posebnu emotivnu vrednost jer sam na njemu poslednji put svirao sa ocem.
Kakvo vas sećanje veže za taj nastup?
To je bilo veliko iskustvo za mene. Svirao sam sa njim kao perkusionista ispred mnogo ljudi. Nije mi bilo svejedno. Sada na scenu izlazim kao solo izvođač i zaista mi budi posebno osećanje i jako mi je važno. Sećanja na taj divni nastup pamtim i čuvam i nekako ni sam sada ne znam kako će biti kada izađem na binu, mislim da će za mene lično to biti poseban trenutak.
Za koje pesme ste se odlučili?
Biće dosta njih sa novog albuma koji je izašao pre nekoliko meseci, ali još neću svirati novu pesmu koja će izaći u septembru, možda samo delić. To je numera "Rockabye", koju sam napravio sa Clean bandit. Ljudi su sjajno reagovali na tu saradnju, kao da je pesma moja, a ne obrada.
Sarađivali ste sa velikim brojem muzičara kao što su Vlatko Stefanovski, Božo Vrećo... Iz tih saradnji nastale su i obrade očevih pesama iz osemdesetih. Šta je za vas najvažnije što vam je ostalo od vašeg oca?
Hteo sam da obradim neke njegove kompozicije koje nisu bile toliko popularne i time bih im na neki način pridao još značaja. "Doviđenja" i "Cveće Cafnalo" su jedne od mojih omiljenih pesama i uvek mi je bila želja da ih jednog dana obradim na neki način. Nešto što je u mojoj muzici najprirodnije jeste taj očev uticaj jer smo svi u kući odrastali uz tu muziku, slušala se ne samo muzika koju je on voleo nego i majka. Nisam talentovan samo na oca. I moja majka je svirala harmoniku, pevala je u etno-horu i bila član sastava Montenegro 5. Slušali smo različite muzičke žanrove, od Reja Čarlsa, Stiva Vondera i Džona Lenona do ciganske muzike. Upijao sam to celog života, i to se sada oseća i manifestuje. Ne radim to zato što je on to radio, već zato što to zaista volim, mnogo mi se sviđa da kombinujem različite žanrove, kulture... Muzika je možda jedina dimenzija u našoj realnosti gde ne postoje granice, i to hoću da prenesem.
I sestra Maja je kao i vi nastavila očevim stopama. Kako je sarađivati sa sestrom?
Porodično je muzika u svima nama. Sa Majom sam snimio "Svet je tvoj" jer posle 12 godina bavljenja ovim poslom nikako da nas dvoje napravimo neku saradnju što se tiče pravljenja pesama. Jeste da smo imali zajednički bend Maraqya, ali ova pesma je zaista za nas posebna i važna jer smo je posvetili svojoj deci.
NE PROPUSTITE
Kurir.rs / Mona Cukić / Foto: Nemanja Nikolić
