Glumac Bogdan Diklić ovogodišnji je laureat nagrade „Živojin Žika Pavlović“, koju Leskovački internacionalni festival filmske režije - LIFFE, koji se inače završio sinoć, dodeljuje za afirmaciju regionalne filmske umetnosti u svetu.
Nagrada koju ste dobili nosi naziv „Živojin Žika Pavlović“. Zanimljivo je da ste prvi put radili s ovim rediteljem na njegovom poslednjem filmu „Država mrtvih“. Kakvo je bilo vaše iskustvo?
- Meni je bila čast da radim s njim. On me je tada lično pozvao telefonom. Bio sam ushićen. Predstavio se i rekao: „Ovde Žika Pavlović, ja bih voleo da igrate kod mene u filmu jednu malu ulogu. Voleo bih da se najzad sretnemo, vi i ja.“ Naravno, da me je zvao da igram nogu od stola, i to bih igrao.
Vaša karijera traje 44 godine. Na koji način održavate entuzijazam?
- Ne bih to nazvao karijerom - znate kako zvuči kad se za nekog kaže da je „karijerista“. Rekao bih - moje prisustvo, trajanje u poslu. Ja taj posao živim. Ja se njime ne bavim i ne obavljam ga. Živim ga. U poslednjih petnaestak godina postao sam zahtevniji prema onom što prihvatam da radim. Ne mogu da radim scenarija i tekstove koje ne osetim, koji me se ne tiču ili su površni. Moram da imam emotivni impuls, nešto što se prvo svidi mojoj duši, nakon čega to i racionalno artikulišem.
Više puta ste spominjali da ne volite moderne bioskope.
- Moje biće ne prima tu vrstu novotarija jer još uvek u mom sećanju intenzivno živi institucija bioskopa. Ti mirisi - olajisanog patosa i jeftinih osveživača vazduha, semenki, kikirikija. Osećaj zajedništva. Nekad smo se, figurativno rečeno, tukli za ulaznice i filmove. Tapkaroši su bili izuzetno značajna pojava. U mom odrastanju bioskop je imao taj i takav značaj. Ja sam sad sentimentalan i setan, ali jednostavno ne mogu da prihvatim te ispeglane tonove i zvukove, te besprekorne slike. Sve je to lepo i u redu, danas to mladi prihvataju na sebi svojstven način. Ali ja nekako ne mogu. Nekada su bioskopi imali autonomiju, a danas su deo tržnih centara.
Kako vidite aktuelni trenutak u kinematografiji?
- Rade se i danas ozbiljni filmovi, koji će ostati. To je važno. Ali scenariji su, pomalo, napisani zbrda-zdola. Morate mnogo da se bavite strukturom, dramaturgijom scene, kao glumac. Imam utisak da većina scenarista odradi sve na brzinu. Onda vi morate da se bavite njihovim poslom. Ne mogu i ne želim da kažem: „Eh, kakvi su scenariji nekad bili“, ali mogu da kažem da je nekad bilo mnogo više strpljenja za sve.Priredila Mona Cukić
Nagrade za kraj GRAN-PRI TEONI STRUGARGlavna nagrada za najbolju režiju LIFFE, gran-pri „Živojin Žika Pavlović“, pripala je Teoni Strugar Mitevskoj za „Gospod postoji, njeno ime je Petrunija“, a za isti film specijalno priznanje za ulogu otišlo je Zorici Nuševoj.
Nagrade za najbolju žensku i mušku ulogu pripale su Nataši Ninković i Sergeju Trifunoviću za film „Ajvar“, čija je rediteljka Ana Marija Rosi dobila specijalno priznanje žirija za režiju. Dobitnik druge nagrade „Žika Pavlović“ je Dragan Marinković za režiju filma „Pijavice“, a treće Petar Ristovski za „Kralja Petra Prvog“.
(Kurir.rs / Mona Cukić / Foto:Zorana Jevtić)
