Najnovije vesti

IRFAN MENSUR ZA KURIR O SERIJI GRUPA I SARADNJI S PAVLOM: Molio sam sina da ne upisuje glumu
Foto: Dragan Kadić

INTERVJU

IRFAN MENSUR ZA KURIR O SERIJI GRUPA I SARADNJI S PAVLOM: Molio sam sina da ne upisuje glumu

Pop kultura

Emotivac Zbog njega sam tri puta plakao. Prvi put kad je rekao da hoće da bude glumac, drugi kad je upisao glumu, a treći kad sam shvatio da je talentovaniji od mene

Glumac i reditelj Irfan Mensur bio je jedan od ovogodišnjih gostiju festivala LIFFE u Leskovcu, gde zajedno sa ekipom nove domaće serije „Grupa“ predstavlja ovaj ambiciozni projekat.

foto: Damir Dervišagić

Irfan kaže da ćemo od naredne nedelje na RTS uživati u sjajnoj glumi mladih novih glumaca, među kojima je i njegov sin Pavle, te neobičnoj režiji i scenariju. Uz predstavljanje ovog aktuelnog projekta, iskoristili smo priliku da sa Mensurom porazgovaramo i o drugim novostima u njegovoj vrlo dinamičnoj, pre svega rediteljskog karijeri na pozorišnim daskama.

Kakvi su vaši utisci o radu na seriji „Grupa“?

foto: Marina Lopičić

- Ovde sam došao da podržim smenu generacija. Ne godišta, nego sistema razmišljanja. O kameri, o montaži, o glumi i uopšte o mogućnosti da se ispriča filmska priča. Ja sam dinosaurus, 50 godina sam u poslu. Mislim da smo mi odživeli jedan trenutak divne, prelepe kinematografije. Došli smo do ćorsokaka i počeli da snimamo skečeve. Znate, nekad se u pozorištu naprave skečevi, pa se od toga napravi celovečernja predstava. Tako su počeli da rade i po televizijama, a naročito filmski autori. Da se prave takozvani lako gledljivi filmovi. Ne moraš ništa da misliš, nego gledaš. Kao MTV, šareno, lepo...

foto: Damir Dervišagić

Kod Uroša Tomića sam video drugi rukopis, drugu vrstu razmišljanja o kameri i montaži, drugu vrstu glume. Čak i kod onih ljudi koji su učestvovali u nekim projektima ranije i koji imaju godine blizu mojima. Divno je i to što scenaristi uspevaju da prate tok zajedno sa svim tim rediteljima, a ima ih sedmoro. To je novi sistem. To je nešto o čemu čitamo po novinama kad se radi po Americi i nekim nama „trulim Zapadima“. Skupe se ljudi oko projekta. Garantujem da će ovaj projekat odjeknuti bar kad je reč o novom pristupu.

Šta nam možete reći o radu s kolegama u seriji?

- Slutim da vas interesuje moj sin Pavle Mensur. To je jedan pristojan mladi glumac koji nema pojma zato što nije završio Akademiju. A pošto sam ja profesor, uši ću mu iščupati dok ne završi (smeh). Jer nema glumca bez Akademije. Već 15-20 godina se borim protiv toga što ljudi strašno lako uzimaju u usta zvanje glumca ili glumice. To su ljudi koji su obrazovani, znaju zanat i tako postaju glumci. Ne može se biti glumac samo s viškom mišića ili s napućenim usnama. Tu nema glumačke misli.

Ja sam zbog Pavla tri puta zaplakao u životu. Prvi put kad mi je rekao da hoće da bude glumac. Mnogo sam plakao. Rekao sam mu: „Nemoj, molim te, sine.“ Drugi put sam zaplakao kad je primljen na Akademiju, od sreće. Treći put sam zaplakao kad sam shvatio da je talentovaniji od mene. Ali kada govorim o njemu, govorim o celoj toj generaciji koja se ovde pojavljuje.

Festival LFFE je bio posvećen regionalnom filmu. Da li su pravi put za razvoj ovdašnjih malih kinematografija upravo sve češće koprodukcije?

- To je jedina mogućnost da se dođe do vrednosti, kvaliteta. Kao što sam pomenuo, u jednom trenutku je srpska kinematografija počela da se bavi skeč filmovima ne bi li se nekako održala ta takozvana kinematografija. Pameti i poruke u tim filmovima nije bilo. Nekad sam učestvovao u skeč filmovima, ali zna se iz kog razloga. Pravo da vam kažem, tu su u pitanju bile nule na računu. Da se ne lažemo - ja živim od ovog posla. U trenucima kad mi nešto zatreba, da preživim, možda ću otići potpuno drugim smerom, ne bih li povećao broj nula na računu. Ja od toga ne bežim, ali sam ipak iza sebe ostavio pet-šest filmova koji su obeležili jugoslovensku, pa i srpsku kinematografiju.

Nova režija SPOJIO SAM TANJU I NJENU ĆERKU LANU

Pomenuli ste da ste došli iz Zaječara u Leskovac. Čime se trenutno bavite?

- U Zaječaru radim predstavu za otvaranje festivala Dani Zorana Radmilovića. Premijera je 18. oktobra, u glavnoj ulozi je Tanja Bošković, a tu je i njena ćerka Lana Karaklajić, i dve zaječarske glumice. Posle toga, u planu mi je da uradim istu pozorišnu predstavu u produkciji Jugoarta, a potom bi krajem sezone trebalo da radim za Narodno pozorište Niš. Ako se između toga dese neka snimanja, biće dobro, ali pravo da vam kažem - ne žudim. Imam dovoljno posla i vremena da razmišljam o stvarima koje me interesuju.

(Ekipa kurira / Foto:Dragan Kadić)

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...