Najnovije vesti

PARTIJA I PORODICA MOGU DA STVORE MOSTRUMA! Jagoš Marković: Apokalipsa kulturnih vrednosti nam se već desila!
Foto: Dragana Udovičić

Intervju

PARTIJA I PORODICA MOGU DA STVORE MOSTRUMA! Jagoš Marković: Apokalipsa kulturnih vrednosti nam se već desila!

Pop kultura

Jagoš Marković posle 13 godina vratio se u Beogradsko dramsko pozorište režijom komada „Sumrak bogova“.

Predstava nastala po motivima čuvenog filma Lukina Viskontija o usponu i propasti Esenbekovih, bogate porodice industrijalaca, ima izgleda da će se igrati još mnogo godina kao njegova „Gospođa ministarka“, „Sumnjivo lice“ ili „Hasanaginica“.

- Meni je bilo važno da pošaljem neke poruke da se zgrozimo i užasnemo i prepoznamo... Da posle toga budemo malo bolji ljudi - rekao je Marković na susretu s novinarima u „Klubu književnika“.

Šta ste sebi postavili kao pitanje kad ste dobili tekst u ruke?

- Odabrao sam komad „Sumrak bogova“ zbog sumraka ljudskosti, sumraka svega božanskog u nama, sumraka morala, empatije, svega lepog... Pitao sam se čemu sav taj mrak i imam li prava, što bi rekli mlađi, da mračim toliko, ali verovao sam, tačnije, nadao se, da može doći do katarze. Čini mi se da se nešto slično desilo na dva izvođenja predstave koja prethode premijeri i veoma sam srećan zbog toga.

Predstava se igra na maloj sceni, a kažete da Pavle Pekić zaključa publiku i ona i sama postaje akter ovog komada.

- Smestio sam sve u jednu sobu i sto. Imam samo jedan štimung (promena svetla, prim. aut.) U tom skučenom prostoru bićemo svi u istom problemu. Zlo je jače od slabosti, ali nije od dobrote i u tome vidim naš jedini put. Apokalipsa kulturnih vrednosti nam se već desila. Desilo se rušenje i mi sada iz opstanka moramo da se okrenemo vrednostima i dobroti. Živimo u vremenu kada moramo da pričamo nešto što se podrazumeva, jer je cela planeta u problemu. Buni se i priroda... Došlo ludo vreme. Meni je bilo važno da pošaljem neke poruke da se zgrozimo i užasnemo i prepoznamo... Da posle toga budemo malo bolji ljudi... Da ne pomislimo: „To su samo političari, mi nismo takvi...“ Svi smo mi ljudi... Bilo mi je važno da pokažem kako jedna grupa ljudi, jedna partija, jedna porodica od mladića može da napravi monstruma.

Malo predstava ostaje upamćeno, a vaše „Učene žene“ na sceni Narodnog pozorišta su jedna od tih predstava. Da li danas mladi reditelj može da dobije veliku scenu nacionalnog teatra sa 20 godina?

- Imao sam veliku sreću da radim Molijera sa 22 godine i jednom Oliverom Marković. Plašim se da danas to nije moguće i veoma mi je žao. Nekada su upravnici dolazili na ispitne predstave i svi su mi dali režiju - od Ćirilova do Vece Lukića. Da kukam što nije tako, nema potrebe.

foto: Marina Lopičić

Čuvate mnoge poklone od glumaca. Koji vam je najdraži?

- Mira Stupica mi je dala prsten i rekla šta je rekla. Hvala drugima, ali ništa se ne može meriti s tim darom u mom pozorišnom života. Aca Popović mi je dao nakon premijere „Čarapa od sto petlji“ dečju čarapu napunjenu pirinčem, a njegova žena nam je to podelila. U svim intimnim trenucima, kad navale sumnje, gledam u tu čarapu. Pomislio sam da i ja treba da dodam neko zrnce na tu našu zajedničku priču. Čuvam i govor Miše Žutića i fotografiju Olivere Marković. Olivera mi je dala više nego što sam zaslužio. Bila mi je podrška i poštovanje kao malom dečaku iz provincije. Kad je ušla na moju prvu probu, video sam je prvi put uživo. Odmah sam znao da je diva i bila je uvek na „vi“. Shvatio sam da je to neka etika, spojena sa estetikom, koju sam morao da naučim. Na tim probama niste mogli da čujete ništa banalno i trivijalno, a ni samoreklamirajuće. Oni su tu dolazili da rade i služe nečem većem.

Zašto vam je Nušić omiljeni pisac?

- On je meni jedan od omiljenih pisaca jer kaže istinu o našoj nakaznosti i amoralu. Međutim, on nas voli takve kakvi jesmo, a to je tajna njegove veličine. Mi Nušićev svet previše svojatamo, a veliki Belović je govorio da s njim nije na ti.

Večita „Gospođa ministarka“

PREDSTAVA NE MOŽE DA DOŽIVI DEBAKL

Zagrepčani su izabrali da vide vašu „Gospođu ministarku“. Da li ste iznenađeni? Predstava više nije ista, a nema gotovo polovine ansambla.

- Umrlo mi je pola glumaca. Došli drugi i treći. Predstava ne može da doživi debakl. Ostale su Rada Živković i Olga Odanović. Kad nešto živi 15 godina kao ta predstava, morate da se pomirite da je to živi organizam i da će biti nešto drugo. Za 20 godina neću moći da gledam „Sumrak bogova“, jer ja to teško podnosim. Ne mogu ja da fiksiram taj život u ljudima. Mogu da sedim na svakoj predstavi i da posle maltretiram glumce, a ja to ne radim. Publika nije luda i dobro prolazi ovde, a i tamo će, jer znam tu publiku.

Kurir / Ljubomir Radanov

Foto: Dragana Udovičić

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...