ČLANOVI PARNOG VALJKA ZA KURIR O KONCERTU U ARENI: Aki je ludak, on bi poginuo na bini!

Parni valjak će ove godine obeležiti 44 godine od osnivanja benda, upravo na mestu gde su i 1975. godine prvi put nastupali - u Beogradu. Tako će se cela postava benda pojaviti pred publikom 8. novembra u Štark areni, gde će održati veliki koncert.

U intervjuu za Kurir pevač Aki Rahimovski i gitarista Husein Hasanefendić Hus otkrivaju kako danas funkcioniše njihov bend nakon više pauza, ali pričaju i o tome da li se nešto promenilo od prošle godine, kada je Aki doživeo moždani udar.

Parni valjak je nekoliko puta pravio pauzu, ali deluje da ste neuništivi...

Aki: To ste vi rekli (smeh). Hus: Mi smo se zapravo razišli nakon 30 godina karijere jer smo u tom trenutku imali crnu vizuru naše budućnosti. Nismo hteli da nam se desi da ne možemo više da držimo standard na koji smo navikli publiku. Dogovorili smo se da se malo odmorimo, pa je svako naučio da živi bez Parnog valjka. Međutim, strast je preovladala i vratili smo se nazad. Tada smo shvatili da je bila reč samo o umoru.

Kako danas gledate na to što se muzika danas više gleda nego sluša? Hus: Ne gledamo nikako, bavimo se sobom. To je interesantno pitanje, ali široko. Jer, onog časa kada je MTV zaživeo i kada se muzika pretvorila u spotove, išlo je u tom smeru da slika postaje važnija od same muzike. Mi smo stara škola. Slušaš pesmu i zažmuriš i vidiš sve što treba da vidiš.

Aki: Neki ljudi na koncertu žmure i slušaju vas, a kad se pogase svetla, mi sviramo i uživamo. To je bit cele stvari.

Koje generacije su sada publika Parnog valjka? Hus: To je već roditeljska predaja, onih koji su se upoznali na našem koncertu. Milion puta smo to čuli i ta najstarija publika je fiksirana za taj period koji im je najbolji. Za ove 44 godine stasale su bar tri generacije uz nas i to je dobro, a naročito je dobro što ta mlada publika pronalazi način da dođe i sluša nas. Mi nemamo puno toga zajedničkog, osim onoga što možemo izgovoriti kao emociju. Pretpostavljam da se klinci na to love.

Kako se vi zdravstveno osećate? Aki: Okej sam sad. Uplašio sam se malo, ali dobio sam žuti karton i idemo dalje.

Jeste li promenili način života? Aki: Ne. Smanjio sam cigarete. Važno mi je da mi se vratila energija, da imamo koncerte, tamo se vratim u život. Nije ni bio tako veliki moždani udar.

Hus: Aki je ludak. On je bio ljut što smo otkazali koncerte. On bi jednostavno poginuo na bini jer je do te mere realizovan na bini i za publiku živi. Ovo mu je bila baš opomena. On pije energiju iz publike i to tako funkcioniše.

Da li ste naslućivali da tako nešto može da vam se dogodi?

Aki: Ne. Nije bilo nagoveštaja, samo dođe račun. Kad čovek dobije takvu informaciju, onda svi razmišljaju, ali kod mene je to bila posledica začepljenja vena i dobio sam stentove.

Hus: On je sad stentmen.

Idu li muzičari u penziju? Aki: Odmah kažem - ne. To bi značilo da Stonsi i Makartni, koji su sad duboko u tim godinama, odu u penziju, ali šta bi bilo onda, to bi značilo da bi nestao rokenrol.

Hus: Dobro, nemojmo preterivati. Ne možete strast poslati u penziju. Kad nestane strast, onda ćemo shvatiti da treba sami od sebe da prestanemo. Lep je osećaj kada 5.000 ili 15.000 ljudi ispratite kući, a oni odu srećni.

O bivšem prijatelju ŠTULIĆ MISLI DA JE BOG

Rekli ste da nećete više govoriti o Džoniju Štuliću. Da li je tolika gorčina ostala? Aki: To je istina. Svako pitanje je povezano s tim hoće li ga Hus potkačiti i uvek ga potkači u medijima.

Hus: Besmisleno je više komentarisati. Čovek je izjavio, kad smo negde gostovali, da se on nas uopšte ne seća. To govori o njemu, šta imam ja da komentarišem. Prva njegova pesma („Jablane“) objavljena je na našem albumu „Gradske priče“ (1979). Bio je još nepoznat i nebitan. Onda sam mu producirao (prvi singl Azre „Balkan/A šta da radim“ 1979) i svirali smo mu pokojni basista Valjka Fuma (Zlatko Miksić) i ja, nije imao ni bend. Napravili smo mu dobar antre za scenu, pa ako se on toga ne seća, bože moj. Ne zameram mu, ali mi je krivo što on nije ona osoba iz vremena kada smo počeli da radimo. On se pretvorio u nekoga ko oseća da jedino ima konkurenciju u bogu, ali nisam siguran gde se stavio - iznad ili ispod. Ali veliko delo ne znači da je neko i veliki čovek.

Kurir.rs/Nevena Mijušković Foto: Marina Lopičić