Najnovije vesti

REDITELJKA JELENA BAJIĆ JOČIĆ ZA KURIR: Publika i dalje najviše voli domaće serije
Foto: Promo

INTERVJU

REDITELJKA JELENA BAJIĆ JOČIĆ ZA KURIR: Publika i dalje najviše voli domaće serije

Pop kultura

Iskrena Prezadovoljna sam reakcijama na seriju „Psi laju“, kaoi gledanošću. Nisu svi utonuli u pomamu za amerikanizovanim sadržajima koji promovišu hibrid savremenog životnog stila

Potraga za boljim životom familije Stavrić, junaka serije „Psi laju, vetar nosi“, nastavlja se i u drugoj sezoni.

Subotom gledamo Tihomira Stanića, Anitu Mančić, Radoša Bajića, Miru Banjac, Borisa Milivojevića i ostale glumce koji nam prikazuju nove avanture, snimljene pod dirigentskom palicom Jelene Bajić Jočić.

U razgovoru za Kurir rediteljka otkriva zašto se fokus priče seli na Kosovo i kakvi su kao saradnici otac Radoš i brat Nedeljko Bajić.

Da li ste iznenađeni reakcijom publike na seriju „Psi laju, vetar nosi“?

- Serija „Psi laju“ je pronašla put do višemilionskog auditorijuma. Drago mi je što publika i dalje ceni i voli domaće autentične serije koje se bave nama samima, našim mentalitetom, našim slabostima i manama i što nisu svi utonuli u pomamu za amerikanizovanim sadržajima koji promovišu hibrid savremenog životnog stila. Prezadovoljna sam reakcijama publike koja nas prati svake subote.

Serija u drugoj sezoni otvara i neka važna društvena pitanja. Da li ste namerno izabrali Kosovo kao temu?

- Naši junaci Stavrići potekli su s Kosova i bilo je logično da ih u jednom segmentu spojimo i vratimo korenima. Od šeste epizode najmlađi Stavrić, Hranislav, podstaknut ljubavlju prema atletici kreće na humanitarni maraton koji Evropska zajednica organizuje na Kosovu. Na tom putu on se suočava sa istinom, idući stazama svojih pradedova bude se raznolika osećanja i susreće se s različitim iskušenjima i izazovima. Ovim segmentom priče postavljamo pitanja i skrećemo pažnju javnosti na činjenicu da na nekoliko stotina kilometara od Beograda ljudi žive pod stalnim terorom i presijom, u strahu i neizvesnosti, u Evropi u 21. veku...

Da li je reditelj jednak autoritet kao nekad? Danas glumci sve češće žele i da režiraju.

- Sve je manje poštovanja među ljudima globalno, pa i u našoj profesiji. Okolnosti su se u velikoj meri promenile. Život je postao brz, odnosi među ljudima površni, retko šta se radi temeljno i studiozno, pa se taj manir prenosi i na odnos prema poslu, obavezama i ljudima. Uvek se raspoznaje ko je ponikao iz stare škole, ko je učio posao od velikana i potekao iz doba u kojem su sve stvari imale veću vrednost i značaj. U našoj produkciji i našoj ekipi se neguju tradicionalni odnosi u kojima se ljudi međusobno poštuju, u kojima se svaki posao razmatra detaljno i sprovodi studiozno. U našoj ekipi reditelj jeste autoritet i poštuje se njegova reč, istovremeno od reditelja se mnogo i očekuje u smislu odgovornosti i to je međusobno povezano.

Najavili ste ekranizaciju dela Mirjane Bobić Mojsilović „Muška azbuka“ i „Azbuka mog života“.

- „Azbuke“ sam odabrala jer me je tematika kojom se ova dva romana bave zaintrigirala kao jedna vrsta pojave, da ne kažem epidemije u savremenom društvu. Kriza porodice, kriza odnosa, kriza srednjih godina, kriza našeg društva, pa i kriza identiteta - ispričana kroz sudbinu jedne porodice. Biće to zanimljiva, na momente zabavna, na momente tragična priča.

O porodici RADOŠ OBOŽAVA DA ČUVA UNUKE

Je li otac Radoš teži kao tata u kući ili reditelj i glumac?

foto: Dragana Udovičić

- Radoš kao otac i deda nam je od velike pomoći, kao i majka Milena. Oni se trude da pomognu oko dece i odmene nas kad god je to moguće. Naš posao iziskuje celodnevni rad, često i noćna snimanja, na terenu, bez njihove pomoći teško da bismo mogli da ostvarimo sve što u poslovnom smislu radimo. Bogu hvala, mi kao porodica funkcionišemo složno i pomažemo se i to je tajna našeg uspeha. U poslovnom smislu sarađujemo odlično.

(Kurir.rs / Ljubomir Radanov / Foto:Promo)

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...