Pre više od četvrt veka spletom okolnosti upoznao sam legendarnog Batu Kamenog.
Bata je bio najčuveniji filmski kaskader u Jugoslaviji. Pitao sam ga kako da postanem kaskader, on je tada imao neku školu za to, a meni je to želja iz detinjstva i... kad je Bata čuo da imam skoro 25 godina, samo mi je kratko rekao:
- Beži, bre, mator si ti za to!
Četvrt veka kasnije, isti taj splet okolnosti namestio mi je da upoznam Vasilija Nikitovića. Vasilije je reditelj, a film „Četiri ruže“ je njegovo, kako se to kaže, debitantsko ostvarenje. Film je preksinoć premijerno prikazan u Sava centru, a od danas je u bioskopima. Pa izvol’te!
Montiranje scene
A sad, pre nego što pogledate film, izvol’te da vidite kako je to biti kaskader. Dakle, ima jedna scena gde jedan od junaka vozi motor prilično brzo i dođe do sudara i..., da vam ne prepričavam film! Uglavnom, zadatak mi je bio da u jednoj sceni umesto Dragana Gagija Jovanovića vozim motor, da se kao sudarim s automobilom, da padnem... I onda će oni to u montaži da namontiraju kao da sam poginuo. Odnosno, ne ja, nego glumac kog sam dublirao. Glumci uglavnom ne igraju rizične scene, oni su tu da glume. Nisam ni ja kaskader, ali mi se ukazala prilika da, eto, i to isprobam. I otišao sam na snimanje. Tamo me je čekala filmska ekipa, glumac kog sam dublirao i - motor.
- Znaš šta, nikad ja ne bih mogao da budem glumac! - kažem reditelju Vasiliju na jednoj od pauza. Pita me:
- Što, to je baš super!
- Pa zato što jednu scenu ponavljate po sto puta. Naporno je!
- Ne sto, po dvesta puta - odgovara mi. - Dok scena ne bude onakva kako sam je zamislio.
Moja scena uspela je iz prve! Nije to zbog toga što sam ja super kaskader (nisam nikakav!), nego - opet taj splet okolnosti. Dakle, seo sam na motor, upalio ga, dao gas i zaleteo se. Ispred mene, tamo negde u daljini, stajali su i kamerman, i mikroman, i pomoćnik, i savetnik, i reditelj, i neko kuče se muvalo tu i - gaaaaaas!
Splet okolnosti
- Kad stigneš do raskrsnice, naglo zakoči i dođi što bliže kolima! - dao mi je uputstvo reditelj. Da na filmu izgleda kao da smo se sudarili. Dao sam gas i pojurio ka raskrsnici. S leve strane jurio je automobil sa četiri glumice. U istom momentu se pojavljujemo na istom mestu, sudar je neizbežan! Naglo stiskam prednju kočnicu, malo cimam volan udesno, naginjem se i - padam! Čuje se onaj jeziv zvuk struganja metala o asfalt. Ali ništa strašno. Pao sam sa 10 km/h, onako kako sam i zamislio.
- Odlično! Sjajno! Seci! To je to! - viče neko iz ekipe.
Pitam, kako je bilo? Treba li da ponavljamo? Ma kakvi! Svaka čast kako si uspeo, viču.
Nemam pojma ni ja kako sam uspeo. Slučajno. Splet okolnosti. Posle smo otišli u kafanu. Ja s glumcima i filmskom ekipom, kao da sam njihov. Dragi Bato, eto, gde god da si, da znaš da se nisam obrukao. Sad sa ovih pedeset godina ne bi mi bilo krivo da mi kažeš:
- Beži, bre, mator si ti za to!
Jesam, mator sam, ali sam ispunio želju iz detinjstva.
Kurir.rs / Branislav Bjelica
Foto: Kurir
