U novoj seriji „Tajkun“ reditelja Miše Terzića, Jovanu Nestorović, tužioca Specijalnog suda za organizovani kriminal, tumači Hana Selimović.
Glumica veoma retko prihvata TV uloge, a u razgovoru za Kurir otkriva šta je bilo presudno da zaigra u prvom projektu „Fajerflaj“ produkcije.
Šta vas je privuklo ovoj seriji?
- „Tajkun“ je priča koja korespondira sa današnjim vremenom, priča koja insistira na duhu sadašnjeg trenutka, kao i na specifikumu ovog lokaliteta. To je ne čini manje univerzalnom, ali je na mnogo načina približava našoj svakodnevici, sa fiktivnim likovima i elementima zapleta. U našoj seriji tužioci rade svoj posao ili barem to pokušavaju.
Ko je tužiteljka Jovana koju igrate?
- Veoma sposobna mlada žena, koja radi stvari iz sopstvenih ubeđenja i osećanja pravednog i istinitog. Na tom putu je dosta prepreka.
Jeste li imali uzore pri građenju ovog lika?
- Inspirisala me je, recimo, i Glen Klouz kao Peti Hjuz u „Opasnim igrama“. Ali moja najznačajnija inspiracija bili su reditelj Miša Terzić, direktor fotografije Radan Popović, glumački partneri i ceo tim okupljen oko „Tajkuna“.
Da li vam je teško pala promena boje kose zbog ove uloge?
- To je deo profesije. Verujem da bih za neke ozbiljne prilike bila spremna i na drastičnije promene. Glumac nema luksuz da se mnogo prenemaže kad dođe do tih stvari, to je naš instrument za rad.
Šta je bila najveća žrtva koju ste napravili zbog neke uloge?
- Gluma je težak posao i, ako ga radite bez zadrške, zahteva različite žrtve. Naša profesija je problematično plasirana u javnosti, i odaje utisak lakoće i glamura. To nije istina, a šteti i glumcima, koji onda ako žele da kažu nešto o socijalnoj, političkoj situaciji koju živimo, često bivaju dočekivani kao oni koji nemaju prava da govore o svakodnevici iz svojih blistavih života sa crvenih tepiha.
Šta možete da preduzmete?
- Da upoznajemo javnost sa činjenicom da su naše plate bedne, ako ih imamo, da mnogi živimo kao prekarni radnici, da institucije takođe zaposedaju partijski kadrovi, koji onda diriguju kako neko odozgo kaže, da su žene u ovom poslu često obespravljene, da su šovinizam i seksizam svakodnevne pojave, da se nezaposleni glumci iznajmljuju preko agencija na lizing, da mladi teško dolaze do posla u institucijama ako imaju samo talenat i nikoga za svojim leđima... Mnogi od nas ne govore iz udobnih i fenomenalnih pozicija sa skupocenim toaletama. Ipak, verujem da se sve takve žrtve kad-tad isplate u nekoj moneti koja se ne čuva u bankama.
Uz glumu su vam najvažniji ljubav i sloboda. Da li uspevate da ih ostvarite?
- Prepreke za ljubav su u nama. Moramo da pobedimo naš ego, nemar i svakodnevnu trku za novcem i uspesima, a vredne stvari ne smemo da odbacujemo, već da se trudimo da ih popravljamo. Srećom, imam životnog partnera s kojim gledam isto na te stvari i nemam problem sa odustajanjem, od ljubavi naročito.
A od slobode?
- Odgovor je isti.
Kako vidite mesto i ulogu umetnika u našem društvu?
- Privilegovan je jer ima pravo na javnu reč. Zato mora pametno da je koristi. Stalo mi je da govorim o razbijanju tog mita o glamuru koji se vezuje uz glumački posao. Nataša Ninković je istakla apsurd statusa „zvezde“ u Srbiji. To zaista samo po sebi zvuči smešno.
Prethodnu godinu obeležila je predstava „Tartif“. Zašto vam je uloga Dorine bio najteži glumački zadatak?
- Najbliža je meni privatno. Delimo želju za istinom, strast prema pobuni i otporu, da nam niko ne vređa zdrav razum i inteligenciju. Dorina nije dobro završila. Ja se i dalje držim na nogama.
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov Foto: Damir Dervišagić
NE PROPUSTITE
