FILIP HAJDUKOVIĆ, MLADA NADA I ZVEZDA NOVE SERIJE ŠVINDLERI, ZA KURIR: Da nisam pao razred, možda ne bih bio glumac

Vikend za nama doneo je novu seriju „Švindleri“ na RTS, u kojoj jednu od glavnih uloga tumači Filip Hajduković. Ovaj mladi umetnik, za kojeg slobodno može da se kaže da je više gluma njega birala nego on nju, akademiju je upisao iz prvog pokušaja, a onda je sve išlo glatko. S pozitivnim reakcijama publike na novi posao Filip za Kurir evocira sećanja na samo snimanje, ali i na svoje početke.

Kako pamtite rad na seriji?

- Po predivnim kolegama, velikim glumcima, koji su duhoviti, maštoviti i raspoloženi bez obzira na nervozu koja stigne usled umora. Od njih sam učio i oni su dosta snage i poverenja ulagali u nas mlađe. Ali i po fantastičnoj ekipi iza kamere, s kojom jedva čekam opet da radim.

Prepričava li se još neka anegdota?

- Reditelj Miroslav Lekić je stalno mešao imena Pavlu Mensuru i meni, pa nismo znali kome se obraća. Kad jednom od nas kaže da uđe u kadar, uđemo obojica, ali onda tek kreće zabuna kad kaže koji treba da izađe iz kadra (smeh).

Kada ste spoznali želju za glumom?

- Sve je bilo slučajno. Iz nesreće što sam pao godinu u srednjoj školi i postao vanredni đak imao sam i previše slobodnog vremena, pa sam otišao s drugarom u studio glume „Maska“. Tamo sam otkrio da me gluma i te kako ispunjava. Osetio sam čar kolektivne igre, zarazio se i nije bilo povratka. I dan-danas se uoči premijere pitam: „Šta mi je ovo trebalo“, a onda izađem na scenu, pravim se da je neka izmišljena priča stvarna i poželim da budem na sceni još tri dana.

Da li je nešto u vašem odrastanju naslućivalo čime ćete se baviti i šta?

- Kao mali sam uvek preterivao u igri. Ako se igramo rata, pa mi „upucaju“ druga, ja plačem. Govorili su mi da je to samo igra, ali ja sam se nervirao što drugi tako olako doživljavaju tu igru. Dok nisam shvatio da postoje ljudi koji se još bolje igraju sa 80 i više godina i neko ih za to plati. Bio sam na trećoj godini studija i javila mi se najdublja želja za glumom.

Godinu dana ranije dobili ste ulogu Pesnika u Ateljeu 212?

- Rediteljka Snežana Trišić, koja je radila s nama na fakultetu rediteljske vežbe, predložila me je za ulogu Pesnika. Pr­vi put sam ra­dio s pro­fe­sio­na­l­ci­ma i shva­tio ko­li­ko smo jed­na­ki, u istom ti­mu, iste pro­ble­me re­ša­va­mo, ima­mo isti ci­lj. I isto se tre­se­mo iza za­ve­se (smeh).

Šta su vam sa­ve­to­va­li Go­ri­ca Po­po­vić, Mio­drag Kr­sto­vić?

- Ima­li su ma­lo vi­še str­plje­nja za me­ne, ali ni­su me pre­te­ra­no ma­zi­li i ti­me su mi na­j­vi­še po­mo­gli. I dan-da­nas su ta­kvi, rad sa nji­ma je sam po se­bi sa­vet ili le­k­ci­ja.

Ubr­zo je sti­gla i ro­la u ko­ma­du „Lju­bav, lju­bav, lju­bav“. Da li vam je žao što ni­je vi­še na re­pe­r­toa­ru?

- I te ka­ko. Tu smo Iva Ili­n­čić i ja ima­li veo­ma za­h­te­van, ali ko­ri­stan za­da­tak - dos­ta vre­me­na pro­vo­di­li smo na sce­ni sa veo­ma ma­lo re­pli­ka. Shva­tio sam na šta je naš pro­fe­sor mi­slio ka­da nam je pri­čao da se ne glu­mi te­k­st. I da­nas na­j­vi­še vo­lim ulo­ge s ma­lo te­k­sta.

Ima­te li mno­go neos­tva­re­nih že­lja?

- Imao sam ne­ke i ni­su se ispu­ni­le. Ali sve je ispa­lo još bo­lje. Ve­ro­vat­no sam že­leo po­gre­šno. Tru­dim se da imam sa­mo dva ili tri ci­lja u tre­nu­t­ku, a osta­lo pu­štam da ide svo­jim to­kom.

Šta vam je glu­ma do­ne­la?

- Shva­ta­nja, ose­ća­nja, na­čin ra­z­mi­šlja­nja, ži­vlje­nja... Ra­zvi­la je u me­ni em­pa­ti­ju, ma­štu, str­plje­nje, kao i po­be­du nad mno­gim stra­ho­vi­ma. Tru­dim se da ra­zu­mem sva­ko­ga i da opra­v­dam sva­či­ji pos­tu­pak. Upo­znao sam se­be i pri­hva­tio ne­ke svo­je ka­ra­k­te­ri­sti­ke ko­je mi se ni­su svi­đa­le. Glu­ma te osve­sti, pa pre­po­zna­te ma­ne po­ku­ša­vaš da isko­re­niš, a vr­li­ne ne­gu­ješ.

A šta vam je od­ne­la?

- Ne­ka pri­ja­te­lj­stva, re­gu­la­ran na­čin ži­vo­ta i mo­gu­ć­nost da uži­vam u do­broj pred­sta­vi ili fi­l­mu, a da ko­n­stan­t­no ne ske­ni­ram i ra­z­mi­šljam.

Ka­kvi ste pri­vat­no?

- Sa­mom sam se­bi ne­pre­dvi­div, pot­pu­no dru­ga­či­je rea­gu­jem na iste stva­ri iz da­na u dan. Ra­do­znao sam, a u isto vre­me i le­nj. Ima pe­rio­da kad sam stal­no u dru­štvu, idem na ra­zne ak­ti­v­nos­ti, od bo­r­do­va­nja do pu­ca­nja u stre­lja­ni. A on­da te­žim da sam kod ku­će i ba­vim se mu­zi­kom, fi­l­mo­vi­ma, uče­njem no­vih in­stru­me­na­ta, igram igri­ce, pre­li­sta­vam sve mo­gu­će do­ku­men­ta­r­ce na Ne­t­fli­k­su, pre­te­ru­jem u hra­ni.

Na ko­ji na­čin tro­ši­te vre­me u izo­la­ci­ji?

- Imam on­la­jn ča­so­ve sa­k­so­fo­na i pe­va­nja sa ko­le­gi­ni­ca­ma iz pred­sta­ve „Fe­li­ks“, učim sa Ju­tju­ba tri­ko­ve sa kar­ta­ma. Ne zna se šta mi sla­bi­je ide, ali kar­te obe­ća­va­ju za­sad (smeh).

O Draganu Jovanoviću

ZABAVAN I RAZIGRAN IZA KAMERA

Da li je Dragan Jovanović privatno kao i na ekranu zanimljiva ličnost?

- Beskrajno je duhovit, maštovit i razigran, često me je bilo stid da kažem da sam umoran kad vidim da on radi kao da je najmlađi među nama. Dosta je miran i kad nešto prokomentariše, to uradi tiho, za sebe, bez truda da nekog nasmeje. Imate utisak da vam se posrećilo što ste bili tu da čujete. Ponekad sam se šunjao oko njega i prepričavao ostatku ekipe šta je rekao, pa smo se zajedno smejali.

Kurir.rs/Jasmina Antonijević Milošević/Foto: Marina Lopičić