Književnik i prošlogodišnji dobitnik Ninove nagrade Vladimir Tabašević napisao je predgovor za roman nobelovca Petera Handkea „Nesreća bez želja“.
Tabašević je poziv da uradi uvodni tekst dobio od Handkeovog prevodioca Žarka Radovanovića, što vidi kao veliku privilegiju, a za Kurir piše o ovoj saradnji u autorskom tekstu.
Uzbuđenje
Interesovanje za Handkeovu književnost i njegove stavove, smatranja, političke rezone, poprimilo je neslućene razmere otkako je, krajem prošle godine, proglašen dobitnikom Nobelove nagrade. Čitava književna i, još više - neknjiževna javnost, uzburkala se, pomamila. Na velika vrata su se vratile stare teme.
Da li je Handke pisac koji podržava zločine; da li je moguće razlučiti umetnički „lik“, piščeve lične, karakterne sklonosti, od umetničkog dela, konkretnog literarnog poduhvata koji on izvodi. Među najbučnijima bili su, tipično, oni koje sama književnost nikada zapravo nije interesovala. Takvima je, čini se, bilo jedino važno da budu deo opšte pompe, obaveznog „zauzimanja stava, bez istinskog promišljanja“ i interesovanja.
Odsustvo potrebe da se Handkeov rad ozbiljnije istraži obrnuto je srazmerno intenzitetu poriva da se Handke, kao takav, ospori i prokaže. Po svaku cenu. U „javnom diskursu“ blatiti Handkea znači „biti u pravu“, dok insistirati na značaju njegove književnosti znači - „mutiti vodu“. Ipak, čini se da stvari dolaze na svoje, uprkos medijskoj histeriji i prisili da se povodom „slučaja Handke“ sve unapred „zna“, već decenijama unazad, bez ikakvog stvarnog interesovanja za književnost koju on piše.
Šta on zapravo piše
Izdavačka kuća „Laguna“ i njen direktor Dejan Papić odvažili su se na važan kulturni poduhvat: objaviti gotovo sve relevantnije naslove ovog autora i, napokon, njegovu književnost sistematično učiniti dostupnom našoj publici. Prevodioci Drinka Gojković i Žarko Radaković, urednici Janja Stjepanović i Nebojša Barać, neka su od imena koja su zaslužna za ovaj poduhvat.
Pitanje na koje je kvazikulturna javnost imala spreman „odgovor“ odavno već ovim izdavačkim poduhvatom se iznova postavlja. To pitanje glasi: Šta to, zapravo, piše taj Handke?
Tek onda kada budemo našli za shodno, „ukrali za sebe slobodno vreme“, i posvetili se njegovoj književnosti, čitali je i osećali, videćemo protiv čega taj Handke, cepidlaka, pisac, ustaje; zbog čega je osporavan i na kakvoj doslednosti insistira; šta on to ima protiv medijsko-propagandne mašine koja, zlorabeći reči i rečenice, svaki događaj preinačava, po sili nekakve njoj imanentne logike, u nešto „medijski“ podobno i „tačno“, ekskluzivno i, često, nezavisno od bilo kakve istine. U gotovo potpuno autobiografskom romanu koji nam uskoro izlazi u izdanju „Lagune“ - „Nesreća bez želja“ - imamo upravo tu temu u fokusu: kako novine, letimično, usput, izveštavaju o samoubistvu pedesetogodišnje žene, Handkeove majke, i kako je moguće pisati o tako velikim tragedijama kakva je samoubistvo roditelja; kojim jezikom, kojim stilom, sa koliko posvećenosti; kako izbeći floskule, a sa nekim ipak podeliti tajnu, bol ili radost.
S druge strane, s kojom lakoćom mediji kao takvi koriste velike reči i kakve to posledice ima za neposredan život. U tom romanu Handke je literarno izveo svojevrstan nagoveštaj, mogućnost da je upravo ćutanje, tišina, ili skeptično i podozrivo pokušavanje pisanja, „što tačnijeg i tačnijeg pisanja“, pošteniji i iskreniji način komuniciranja emocija nego sveopšta, pompezna, rečenična buka bez ikakvog značenja. Veliki naslov ili ogromna tišina? Za početak, skromno, predložio bih da u tišini pročitamo bilo šta od dotičnog. Polako, neka „nežna sporost postane ritam našeg govora“.
Vladimir Tabašević
Kurir.rs
Foto: Uroš Petrović
NE PROPUSTITE
