Dušan Kaličanin postao je jedan od najpopularnijih mladih glumaca zahvaljujući ulozi Jovana Hadžislavkovića Joce u seriji „Istine i laži“. Igrao je i u nekoliko pozorišnih predstava, a nedavno je počeo da vodi kviz „Štoperica“.
Kao i svi mi, i Dušan je prethodna dva meseca proveo u karantinu i, kako je rekao u intervjuu za Kurir, nema želju da se vrati u nekadašnju realnost.
Kako ti sada izgledaju dva meseca života vanrednog stanja?
- Sve teče, sve se menja. Dva meseca intenzivnog kursa približavanja sebi i izgradnje ličnog mehanizma za bolje koračanje kroz realnost. Mnogo ličnih razgovora, promišljanja i odlazaka do kuhinje po još nešto slatko. Ovo poslednje hitno ukinuti s izlaskom iz vanrednog stanja, a ostale spoznaje memorisati trajno.
Da li si promenio neke navike, razočarao se u neke ljude, voljenu osobu?
- Najviše sam se razočarao u sebe. Shvatio sam da često zaboravim da se osmehnem iz zahvalnosti što imam ljude koje volim, ali i sunce, koje često ne primetimo. Razočarao sam se što nisam tečno naučio ruski jezik u karantinu i poboljšao svoju veštinu kuvanja. Ali napredujem! Razočaran sam u ljude koji iz svog poimanja sveta i sopstvene, siromašne podele identiteta ne vide koliko su prolazni.
Šta ćeš da uradiš ovih dana, kada se sve vraća u normalu?
- Odbijam vraćanje. Nema vraćanja na staro! Vraćanja u život! Vraćanja u teretane... Nastavljamo! Nastavljamo dalje, pametnije, hrabrije i bistrije. Treba živeti! Život ne poznaje pauzu. Okolnosti se menjaju, distance, aerodromi, kamioni, kaputi, ali ljudsko srce isto prepoznaje radost i tugu. Slušajmo za nijansu više srce od razuma i dobro smo.
Koliko ti nedostaje gluma i da li možeš da nam prepričaš neku anegdotu koju ćeš da pamtiš, a koja se dogodila u karantinu?
- Virtuelne predstave su me podsetile koliko mi nedostaje pozorište. Pozorište je servisiranje za glumca. Balansiranje kočnica i podmazivanje gasa. Balans pravilnog ubrzanja i održavanja mere. Možda su nam svima profesije balans u vremenu koje smo sami ubrzali. U karantinu sam otkrio da je ljubav najveći balans i da može da zameni sve profesije i teretane. Zagrebite po sebi. Otkrićete slojeve u bezbroj nijansi.
Šta bi promenio da imaš čarobni štapić?
- Ništa! Štapić je u dobrim rukama. Slava bogu!
Loši uzori
Žalim one koji veličaju ljude bez zanimanja
Šta misliš o tome što nove generacije veličaju starlete, Jutjub zvezde, ljude bez zanimanja i škole, kriminalce?
- Žalim ih! Kada padnu preduboko, neće videti izlaz ili će im se činiti kao jako mali, i odustaće. Ostaju u mraku. Treba se trgnuti, a naročito sada kada je fizičko distanciranje pokazalo mane i vrline virtuelnog. Lepo je čuti roditelje i videti ih na video-pozivu, ali život znači da bake i deke pomiluju uničiće. Moramo da analiziramo sadržaj koji konzumiramo. Pored raspremljenih garderobera, vreme je za selekciju onoga što uzima našu pažnju. Mnogo smo prošli da postanemo civilizovan narod i zato smo negovali kulturu. Glupo je da se sada toliko spustimo da besmisleno dominira! Njima je najteže, jer uveče znaju da su laž, i prevareni su samo oni.
Ponosan na „Štopericu“
Takmičari su me oborili s nogu
Kviz „Štoperica“, čiji si domaćin, za kratko vreme našao je put do publike, na kakve si sve situacije nailazio tokom snimanja?
- „Štoperica“ je posebno ubrzanje u mom profesionalnom, ali i privatnom sazrevanju. Posebni su takmičari, koji su me oborili s nogu - bukvalno. Neki su to uradili znanjem, neki spontanošću i skromnošću, a neki time što su me nasmejali do suza. Ta spontanost između takmičara i mene donela je dozu iskrenosti više, pa je jasno da se ne podsmevam takmičarima, već se od srca nasmejem. Osmeh je najlepša reč, a svi takmičari su kao lutke. Nije sramota ne znati, glup je način na koji se odnosimo prema tome.
Ljiljana Stanišić
NE PROPUSTITE
