Legendarna glumica Mirjana Karanović ovogodišnja je domaća dobitnica nagrade „Aleksandar Lifka“, koju Festival evropskog filma Palić tradicionalno dodeljuje za izuzetan doprinos evropskoj kinematografiji. Četiri decenije prisutna na sceni, a kao mlada glumica proslavila se kod Emira Kusturice u filmu „Otac na službenom putu“.
- Mislim da, bez obzira na to da li na početku karijere dobiješ nagrade ili ne, ti zapravo nikad ne znaš šta će biti dalje. Moj pogled na to vreme sada i tada potpuno su različiti.
Sva ta priznanja bila su neka potvrda da sam dobra u onome što sam napravila. Nagrada „Aleksandar Lifka“ posle toliko godina za mene je zapravo potvrda moje energije, snage, ulaganja u sve te likove koje sam igrala. Nisam dozvolila ni sebi, a ni ljudima sa kojima sam radila da pravimo nešto što bi bilo ispod optimalnog standarda koji sam ja imala za sve što sam radila.
Među dobitnicima nagrade „Aleksandar Lifka“ nalaze se Srđan Karanović i Emir Kusturica. Kako se sećate saradnje sa njima?
- To su dva reditelja od kojih sam, kao mlada glumica, stekla prva ozbiljna iskustva na filmu. Oni su dve potpuno različite energije i osobe. Bilo je veoma iznenađujuće i za mene, a i za mnoge ljude što je Srđan jednu tako veliku i važnu ulogu dao potpunoj početnici od 20 godina. Ja sam tada bukvalno bila kao prazan papir. Rad na „Petrijinom vencu“ je za mene bila prva škola glume pred kamerama, u tom smislu različitog medija i načina na koji ja kao glumica treba da se ponašam. Sa Kusturicom je to bio drugi veliki posao i tu su stvari otišle dalje, jer je Emir tada bio mlad reditelj raskošne mašte, za koju nije dozvoljavao da bude sputana bilo čime. Ni produkcijom, ni parama, ni terminima, rokovima. On je zaista radio i razvijao te priče u kojima sam ja igrala. To je bio jako dobar proces pripreme, a onda je iz toga išao razvoj te iste priče na samom snimanju.
Na koji način birate uloge?
- Tu postoji moj kriterijum, ali i kriterijum reditelja koji su me zvali. Nikad nisam bila glumica koja je prosečno izgledala, koja je mogla da se transformiše u razne likove. Ono što ja imam i čime zračim uvek je tražilo neki zahtev za malo jače karaktere. Skoro me nikad nisu ni zvali za komercijalne uloge. Ni načinom života, ni onim šta sam govorila za novine i kako sam se generalno ponašala nije mi bila primarna popularnost, niti su mi ležale te vrste uloga. Onda se to nekako složilo jedno s drugim.
Za mene nije bitna veličina uloge, mada je lepo igrati veliku ulogu jer imate prostor i možete da je razvijate. Potom su mi bitni partneri. Honorar dođe tek na trećem mestu. Lepo je kad se sve poklopi - kad su dobri i reditelj i scenario i kolege i honorar...
Ko su kolege sa kojima uživate da igrate, koji imaju istu tu strast prema glumi kao i vi?
- To bi bio stvarno ogroman spisak, počev od mojih prvih partnera kao što su Marko Nikolić, Maksa (Dragan Maksimović, op. a.), Pavle Vuisić, pa Miki Manojlović, Voja Brajović, Lauš (Žarko Laušević, op. a.), koji su negde moja generacija, do ovih mlađih kojih takođe ima mnogo. Zaista mi je teško da napravim taj spisak.
Izlet u režiju
Stekla sam novo samopouzdanje
O vašoj rediteljskoj karijeri govori i prestižni časopis Varajeti, koji vas je, nakon premijere rediteljskog debija „Dobra žena“ na Sandens festivalu, uvrstio među 10 evropskih autorki na koje treba obratiti pažnju.
Zašto ste se odlučili i za rediteljski poziv?
- To je samo jedan širi prostor u kome mogu da iskažem svoju kreativnost. Stekla sam samopouzdanje, i lično i profesionalno, da mogu sebe da vidim u toj ulozi.
Kurir / Priredila Nevena Mijušković
Foto: Nebojša Babić
NE PROPUSTITE
