Najnovije vesti

PERO ZUBAC: „Mostarske kiše“ nisam napisao u Mostaru
Foto: S.U.

Pesnik

PERO ZUBAC: „Mostarske kiše“ nisam napisao u Mostaru

Pop kultura

Srpski pesnik otkriva gde je napisao pesmu koja je odredila njegov književni opus i priseća se druženja s Mikom Antićem i Rašom Popovom

Bard srpskog pesništva i tvorac „pesme nad pesmama“, antologijskih „Mostarskih kiša“, Pero Zubac ovenčan je brojnim nagradama. Poslednja, uručena u Mokrinu, rodnom mestu njegovih prijatelja Miroslava Antića i Raše Popova, u poeti posebnog senzibiliteta pokrenula je najfinija osećanja i brojna sećanja.

- Ima boljih, ali nema bližih - izgovorio je pre dve večeri sa scene veliki pesnik preuzimajući nagradu na Danu Raše Popova.

U razgovoru za Kurir, Pero Zubac otvorio je dušu i prisetio se drugovanja s Mikom i Rašom, gde su nastale „Mostarske kiše“, ali i prvi put ispričao kako je izgledalo kad je s Desanskom Maksimović išao u Mostar na Šantićev grob:

- Imao sam tu sreću da budem pobratim Miroslava Antića. Mi smo čak i pomešali krv, jer je Mika rekao da je to običaj. Šta tek reći o Raši Popovu? Dovoljno je da kažem da sam bio urednik emisije „Fazoni i fore“. Moji dobri stari drugovi. Nadam se da se raduju što me vide ovde.

Niste prvi put u Mokrinu. U čemi je fora?

- Preko njih dvojice, vezan sam za Mokrin. Dolazio sam ovde često. Mokrin kao da je izdvojen s neke velike mape i zatečen u ovom prostoru. Mnogo detalja u mom životu vezano je za ovu čudesnu varoš, baš kao što je Raša Popov bio pravi čarobnjak. Od njih dvojice mnogo sam naučio i s pijetetom se sećam tih naših dana drugovanja.

Kako je izgledao vaš poslednji susret s Mikom u Mokrinu?

- Sedeli smo u bašti, u centru sela. Prišao nam je mokrinski paroh i pokazao sačuvani rukopis Mikinog oca. Zbog bolesti, njegovo lice bilo je sivo. Onda je usledilo nešto neobično. Mikino lice je zasvetlelo. Trenutak je to koji ću uvek pamtiti.

„Mostarske kiše“, u velikoj meri, odredile su vaš književni put. Kako?

- „Kiše“ nisu nastale u Mostaru, nego u Novom Sadu. Kucao sam ih jedne noći direktno u mašinu, u jednom primerku, jer nisam uspeo da nađem indigo. Poslao sam pesmu poštom u Zagreb, uredniku Telegrama, za rubriku „Nova imena“. „Telegram“ je izlazio četvrtkom, a tri primerka kupio sam na kiosku kod hotela „Vojvodina“. Otvorim, kad preko cele strane „Mostarske kiše“. Uvek je na pola strane velikog formata bilo po nekoliko imena. Pitali me drugari zašto sam kupio baš tri primerka. Velim, za svakog po jedan.

Kako komentarišete „pomilovanje“ Desanke Maksimović? Šta to govori o nama?

- Niko nije Desanku izbacio. Ona je pomerena sa četvrtog u prvi razred. Da li to treba ili ne treba, o tome možemo da pričamo. Otkriću vam jedan dosad neispričan detalj. Osamdesete godine Desanka i ja pet dana bili smo u Mostaru. Možete da zamislite s kakvom pažnjom su nas dočekali, pre svega zbog nje. Trećeg dana boravka, izrazila je želju da posetimo grob Alekse Šantića. Kažem joj da je visoko i strmo, da će teško moći u njenim cipelicama da se popne. Ona, u nekoj lepoj haljinici, a s nama i neka delegacija. Doneli ogroman buket ruža, a Desanka ga preuzela. Na pedesetom metru, velim Desanki: „Hajde da ja ponesem te ruže.“ Ona se okrenu i odgovori: „Biće mu draže ako ja nosim“...

Da li i vi imate utisak da je malo stvaralaca koji pišu za decu?

- Teže je pisati za decu. Posebno u ovom vremenu, jer imaju drugačije intelektualne kapacitete u odnosu na svoje godine. Ja to gledam prema mojim unukama. Mlađa ima šest godina. Kad su joj bile četiri, postavila mi je neka pitanja na koja sam teško mogao da joj odgovorim.

(Kurir.rs / Saša Urošev / Foto: S.U.)

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...