Najnovije vesti

ŽIVOTNA PRIČA RADMILE SMILJANIĆ: Već 50 godina živim s tim da su mi mafijaši na porođaju ukrali bebu
Foto: Ana Paunković

PRIMADONA

ŽIVOTNA PRIČA RADMILE SMILJANIĆ: Već 50 godina živim s tim da su mi mafijaši na porođaju ukrali bebu

Pop kultura

Bukvalno nema svetske operske scene na kojoj nije bila specijalni gost, najveći pevači današnjice bili su joj partneri, ispunila je sve svoje životne želje,
ponosna je na sina Nikolu, koji je takođe operski pevač, ali će u srcu zauvek imati jednu prazninu...

POČETAK

Mnogih nastupa na svetskim operskim scenama, svojih partnera i dirigenata danas se ne sećam, ali taj dan, 26. decembar 1970, pamtiću dok sam živa. Imala sam samo 30 godina, otišla sam da se porodim u "Narodnom frontu". Nisam imala problema u trudnoći, a imala sam i lak porođaj. Rodila sam zdravu devojčicu, planirali smo da joj damo ime Nataša...

Ona je iz sve snage oglasila svoj dolazak na svet, a doktor je mom suprugu Branislavu Mijailoviću preko telefona rekao: "Čestitam, sada imate dve lepotice i pevačice u kući." Međutim, sutradan su mi saopštili da je preminula. Prvo sam to prihvatila kao sudbinu, a onda, mnogo godina kasnije, nakon jednog članka u novinama i meni su se otvorile oči. Naša beba je ukradena. Ja sam jedna od tih majki, jedna od onih kojoj su mafijaši oteli ćerku.

foto: Privatna Arhiva

Rat, nemaština, logor...

Rođena sam u znaku Lava, 25. jula 1940. godine u Banjaluci. Tata Branko je bio oficir kraljevske vojske, a mama Tatjana profesor muzike. Kakvo detinjstvo može da ima dete rođeno u ratu. U Bosni, kad god zapuca puška, mi pinkle pod ruku, pa u majku Srbiju. Ceo rat smo proveli u Beogradu u Šumatovačkoj ulici.

foto: Privatna Arhiva

Imala sam nepune tri godine kad su nam u kuću upali neki uniformisani ljudi, koji su uhapsili tatu i odveli ga u zarobljeništvo. Nije se vratio kući do kraja rata. Nismo znali ni da li je živ. Teškog rada u logoru spaslo ga je to što je svirao violinu.

foto: Privatna Arhiva

Prvo moje upečatljivo sećanje vezano je za dan oslobođenja Beograda. Nikad ovo nisam pričala u medijima. Dolaze Rusi u kamionima. Imala sam tada pet godina i bila sam izabrana da predam cveće prvom vojniku. Bila je to moja prva uloga u životu. Bili su svi nasmejani, a Rus mi je poljubio ruku. Kad vam to neko uradi sa pet godina, onda morate biti u toj profesiji gde će vam ruku ljubiti celog života.

Nakon rata sam imala divno detinjstvo uz braću Radomira i Vladimira. Za devojčicu nije baš lepo kad ima starijeg i mlađeg brata, jer mora stalno da igra njihove igre kauboja i Indijanaca.

foto: Privatna Arhiva

I treći brat

Imala sam nekih 14 godina kada sam saznala da imam i starijeg brata Božidara, koji je bio poznati zagrebački glumac. Otac nam je zajednički, ali smo ga prihvatili kao rođenog. Meni nije bilo baš pravo, jer sam želela da imam sestru. Božidar se rodio kao deo avanture njegove majke i mog oca posle koncerta u Banjaluci. Došao je da nas upozna kad je napunio 18 godina, a moja majka se pokazala kao velika žena. Nikad ja takva ne bih bila, ona je prihvatila i njegovu majku, tatinu švalerku, kao sestru. Mama je kasnije, na insistiranje te žene, odabrana da bude kuma Božidarevoj bebi. Na krštenju je za ime izabrala ime Branko, koji je, kao i otac, postao glumac.

foto: Ana Paunković

Prva ljubav Džemil

Prvi put sam se ozbiljno zaljubila sa 15 godina. Svake večeri smo išli na korzo, a onda se pojavio moj princ iz bajke. Ostala sam bez daha, kao i kad sam ugledala muža desetak godina kasnije. Zaljubila sam se do ušiju. On je bio musliman, ime mu je bilo Džemil, a zvali smo ga Bato. Muž je bio Braco. Imala sam dve ljubavi u životu. Tata mi je govorio da će me se odreći preko novina, a umeo je kao veliki Srbenda da kaže da će me rasporiti kao Murata na Kosovu. Mene niko nije mogao da spreči i ništa da mi zabrani.

On je otišao u vojsku, a ja sam ga čekala. Bila sam spremna i da razvijam pite po kućama. Međutim, kad je došao iz vojske, nije mi padalo na pamet da se udam. Želela sam karijeru. Otišla sam za Beograd, a daleko od očiju, postao mi je dalek i od srca. Bato se dugo nije ženio. Posle je postao ugledni zubar i oženio se Čehinjom, koja liči na mene. Na početku rata u Bosni je penzionisan i otišao je u Prag s dvoje dece. Jednom sam ga i srela... Međutim, nije me prepoznao... On je ostao mali. Kad sam mu rekla: "Ovde tvoja Ćuka", tek me je onda prepoznao i odmerio od glave do pete. Jedino što je rekao bilo je: "Bona, kako si se tako ušćuvala." Obilazila sam njegovu mamu Šidu tokom rata. Ukrala sam tada i njegove slike, koje danas čuvam.

Sarajevska opera

Osnovno muzičko obrazovanje stekla sam u Banjaluci, gde je bila samo niža muzička škola. Moj prva profesorka bila je Julija Krajinović. Rodni grad sam po drugi put napustila u šesnaestoj godini. Dobila sam priliku da kao najbolji đak škole na sceni okrećem note profesoru Dušanu Trbojeviću, sjajnom pijanisti, koji je pratio glas umetnika Miroslava Čangalovića. Pevao je "Smrt Borisa Godunova". Učinio je to tako ubedljivo da sam se rasplakala, a Čangalović mi je, posle predstave, kad je čuo kako pevam, rekao: "Devojko, ti si za Beograd i ovde nemaš šta da tražiš."

Bilo je to priznanje i za moje roditelje, mamu Tatjanu i tatu Branka, profesore muzike. Išla sam u školu "Stanković". Nisam završila četvrti razred. Razbolela sam se, a doktori su majci rekli da mora da me vrati na kućnu negu. Srednji školu sam završila u Banjaluci.

foto: Privatna Arhiva

Na fakultet sam otišla u Ljubljanu. Bila sam jedina te godine u klasi. Tri semestra sam završila, a čak sam i sociologiju polagala na slovenačkom jeziku. Međutim, te zime umro mi je profesor od srčane kapi. Samo sam plakala... Moji su se već tada preselili u Gradišku, gde danas muzička škola nosi ime po mom ocu. Tata je slučajno sreo dirigenta Mladena Pozajića, koji me je pozvao da nastavim školovanje u Sarajevu. Dobila sam i stipendiju i stan, to jest sobu moje koleginice Ljilje Molnar. Na fakultetu sam bila u klasi profesorke Brune Špiler. Kod nje sam ispekla zanat. U Sarajevu sam i počela karijeru. Tu sam, zahvaljujući Bori Draškoviću, dramskom i filmskom režiseru, naučila i da glumim. Nije mi dao da ulogu gradim samo na glasu već je od mene tražio da i moje telo proradi na sceni. Zato u predstavi nikad nisam bila "šifonjer koji peva". Više sam volela muzičku dramu nego klasičnu operu. Jedna od prvih uloga bila mi je Katarina Ismajlova, sibirska ledi Magbet... Za mladog pevača je to težak zadatak i svi su mi prognozirali da ću ostati bez glasa. Uspela sam da se izborim.

U Beograd preko Hvara

Treću godinu sam pevala već u Sarajevu. Imala sam 26 godina, a onda me je bog pogledao. Otišla sam na letovanje 1967. na Hvar i poslednjeg dana boravka srela sam na plaži čoveka svog života, mog Bracu. Bila je to ljubav na prvi pogled. Tri puta smo sreli, a u novembru i venčali. On bi me doveo u Beograd, ali nije mogao, jer sam ugovorom bila vezana za sarajevsku operu. Dobila sam glavnu ulogu u jednoj modernoj operi, a premijeru je radio Oskar Danon. Trudila sam se da ostavim utisak. Na kraju naše saradnje mi je rekao: "Mala, dobra si... Imaću te na umu i neću te zaboraviti." I drugi su svašta obećavali, pa sam i to uzela s rezervom. Međutim, nije prošlo ni tri meseca kad me pozvao da sa beogradskim solistima pođem u decembru na gostovanje u Barselonu! Bila sam se tek udala i uplatili smo medeni mesec. Međutim, otišla sam u Španiju i provela sam medeni mesec sa Danonom, ali se isplatilo. Posle toga sam se preselila u Beograd.

foto: Privatna Arhiva

Ostala sam do penzije u beogradskoj operi. Zvali su me i nudili angažmane, ali sam ovde pustila korene. Gostovala sam i vraćala se kući. Nema svetske scene na kojoj nisam bila specijalni gost, a ni najvećih pevača koji mi nisu bili najbliži partneri. Nekako, moje dve najveće želje bile su da pevam u bečkoj operi i na Dubrovačkim letnjim igrama.

Kareras, Pavaroti i Domingo

Novinari umeju da napišu da sam bila miljenica Plasida Dominga i Hosea Karerasa. Nije to baš bilo tako, ali sam pevala i sa jednim i sa drugim. Sa Karerasom sam u Gracu pevala Verdijev "Bal pod maskama". Nudili su mi posle toga i stalni angažman. Za sedam meseci su mi plaćali 14 plata. Sledeće godine sam shvatila da sam pogrešila jer su zatvorili dvoranu na dve godine zbog renoviranja. Mogla sam da primam platu, a da pevam u Beogradu. Sa Domingom sam spremala predstavu "Devojka sa Zapada". On me je odmah prekrstio kad je čuo da sam iz Beograda u "devojka sa Istoka". Zubin Mehta je dirigovao tom operom. Zamenjivala sam jednu koleginicu i spremala se kao da ću da pevam premijeru. Odradila sam sve probe, ali ona je ozdravila i pevala pred publikom. Iz te saradnje sam profitirala i mnogo naučila. Nisam samo, sticajem okolnosti, ukrstila glas sa Lučanom Pavarotijem, uprkos tome što smo bili veliki prijatelji. Ipak, i to se dogodilo, ali posredno. Sa Pavarotijem je pevao moj sin Nikola Mijailović.

foto: Privatna Arhiva

Nikola je učestvovao na Pavarotijevom takmičenju. Konkurencija je bila žestoka. U ovoj borbi učestvovalo je oko dve hiljade mladih pevača iz celog sveta. Pavaroti je izabrao dvadesetoricu kojima je obezbedio šestonedeljni boravak u Filadelfiji, u školi koju je lično vodio. Nikola je tu, kao najbolji učesnik, pevao sa Pavarotijem u "Boemima".

Dva puta s Titom

Nikad se ne zna gde idete i kome pevate. Titu sam pevala dva puta. Prvi put sam za njega nastupala na Zlatiboru. U hotelu "Palisad" imala sam koncert s gitaristom Jovanom Jovičićem. I Jovanka je bila tamo i valjda zbog toga nije bilo kontakta s njim. Međutim, posle mnogo godina ponovo su me pozvali... Bio je to poslednji doček Josipa Broza u Karađorđevu. Nije više bilo Jovanke u njegovoj blizini. Ispred njegovih nogu stajale su bele pudlice. Plašila sam se da mi ne zalaju dok pevam... Bilo bi to za mene poražavajuće, jer ne bih smela da reagujem. Morala sam da otpeva ariju Ćo Ćo San iz opere "Madam Baterflaj". Tito je to obožavao. Nakon nastupa otišla sam u garderobu da se presvučem i krenem kući, ali mi je prišao šef protokola i zamolio me da se pridružim Titu. Otišla sam tamo i sela pored njega. Toliko me je šarmirao da i danas taj susret pamtim. Imao je godine koje ja imam sada. Govorio je stvari koje sve žene vole da čuju... Malo smo i pričali dok je tekao program. Opustila sam se i malo i izbezobrazila... Prikazivala se tada serija "Kapelski kresovi". Pitala sam ga da li gleda seriju, a on je odgovorio: "Taj glumac što igra Tita baš i liči na mene." Nije ličio nimalo. Nisam ga zbog toga pitala, nego zbog onog drugog što mu je opsovao majku komunističku, e to je moj brat Božidar. Tito, kad je to čuo, video je da mi je brži jezik od pameti, potapšao me je po ramenu i rekao: "Šta ćete, Radmila, neko mora i to da igra." Na pauzi sam zapevala "Kaleš, bre, Anđo" i Tito je ostao s nama do jedan sat iza ponoći, a po protokolu već bi u 22 išao u svoju sobu. Kad je odlazio da spava, pogledali smo se poslednji put. Bio je tada stari umorni čovek koji je imao sve što poželi, ali ne i ženicu da ga odvede, skine i spremi u krevet. Vratila sam se za Beograd oko četiri ujutro.

foto: Ana Paunković

Krađa bebe

Nikola mi je ispunio srce... Međutim, moram nešto da vam priznam. Više ne plačem i mogu mirno da pričam o toj temi, o krađi beba u Jugoslaviji. Meni moja ćerka sada još više treba, jer ja posustajem. Ona bi sada imala 50 godina. Nikola me pazi i čuva me od korone, ali žensko je žensko. Muškarci nemaju tu vrstu nežnosti. Baš danas gledam sliku Svjetlane Knežević, supruge Miše Janketića, koja je bila u gostima kod zeta Aleksandra Ćirice i ćerke Ive. Ona leži na nekom ležaju u prirodi, a oni svi oko nje, paze je. Znate, tako može samo ćerka da brine o majci. Svjetlana mi je rekla da joj Iva stalno donosi cveća... Takve smo mi žene, volimo pažnju. O ćerki nisam uspela mnogo stvari da saznam. Na jednoj svadbi sam upoznala medicinsku sestru iz "Narodnog fronta", pa sam joj ispričala svoju priču. Ilegalno sam izvadila papire iz te knjige, iz te 1970. godine. U njima pišu dva datuma smrti, na jednom piše da je izdahnula uveče, na drugom ujutro. Kad se to desilo, pokušala sam ne mislim na to i mislila sam da je sve bila božja volja. Prešla sam odmah kod doktora Vojina Šulovića u Višegradsku i on me je ubedio da odmah rodim drugo dete. U 33. godini sam donela na svet mog Nikolu... Posle sam i pred mužem priznala doktoru da je on zaslužniji za sina nego moj muž.

Kruna karijere

Najznačajniji dan u mom životu, pored onog kad sam rodila sina, jeste dan kada sam prvi put s njim stala na scenu Sava centra i uz pomoć Simfonijskog orkestra RTS otpevala duet Leonore i rofa Lune iz opere "Trubadur", u okviru svečanog koncerta povodom obeležavanja 35 godina moje karijere. Publika nas je nagradila ovacijama. Kasnije nam se osladilo, pa smo snimili sa maestrom Suđićem još pet sjajnih dueta koji se nalaze na mom CD. Ja sam tad imala 60 godina, a moj sin 33 manje. Pevanje sa sinom je moje najveće umetničko dostignuće i predstavlja krunu cele moje karijere, celog mog života. Posle odlaska u penziju potpuno sam se predala pedagogiji. Radila sam kao profesor pevanja na četiri fakulteta muzičke umetnosti. Na dva u Beogradu, na državnom, na kome sam penzionisana, i na privatnoj Akademiji lepih umetnosti, kao i na dva u Republici Srpskoj, u mojoj rodnoj Banjaluci i u Bijeljini. Ne volim to da ističem, ali imam titulu profesor emeritus. Htela sam da upišem doktorat kod svog sina, koji je danas profesor, ali me je u tome sprečio moždani udar. Htela sam da doktoriram na Pučinijevim likovima. Sad mi to više ne pada na pamet.

foto: Privatna Arhiva

Poslednji put na sceni

Pre četiri godine dobila sam poziv da budem gost na proslavu jubileja sarajevske opere. Samo sam ja pevala od svih bivših primadona. Želela sam ponovo da stanem na te moje prve daske. Muž me nije puštao da idem. U Sarajevu su me već prozvali Rada Ćetnikuša, jer sam tokom rata pomagala Banjaluci. Nikola me je podržao da budem tamo gost i pošao je tamo kao moj telohranitelj. Nakon koncerta ostala sam bez glasa i doživela moždani udar. Emotivno sam tamo pukla. Kad sam izašla na scenu, bila sam sprema na sve. Mislila sam: "Pucajte, ali ja držim čas." Odmah se prolomio aplauz. Bilo mi je odmah puno srce. Pevala sam kao da mi je poslednji put. Kad sam završila, u momentu je bio tajac, a onda su počele ovacije: "Bravo, Rado!" Plakala sam.

foto: Ana Paunković

O smrti

Pre nešto manje od mesec dana proslavila sam 80. rođendan. Jednostavno, ne osećam ove godine kao teret. Rođena sam u znaku Lava. Uprkos svemu, uvek sam raspoložena i vedra sa maksimalno zdravim mislima. Za takve osobe kod mene u Bosni se kaže "budali vazda Bajram". Ipak, ja se planski tako ponašam. To je moj odbrambeni mehanizam. Ključna stvar je u veri, a da li se ona zove bog ili priroda... Verujem da smrt nije kraj. Vrlo sam smirena. Nekako se osećam i zaštićeno. Moji Bosanci kažu: Biće onako kako grah kaže... I dalje sednem za klavir i sviram. I dalje ne mogu da zaspim bez Šumanove serenade. Pola sam na zemlji, a pola u svom svetu. Da nije bilo korone, već bih bila u Sarajevu kod moje drugarice. Letovali bismo sigurno i 23. godinu zaredom u Tunisu. Nadam se da ću putovati u drugoj polovini septembra.

Operacija

KUKOVE SAM UGRADILA IZ SOLIDARNOSTI

foto: Privatna Arhiva

Kukove je prvo ugradio moj suprug na Banjici, a posle četiri godine morala sam i ja na operaciju. Na svaku svoju tugu ja napravim vic. Kukove sam operisala iz solidarnosti s mužem.

O Vesni Zmijanac

NIKOLA JE OBOŽAVA

Mediji su već pisali o mom Nikoli i Vesni Zmijanac. Videla sam da je njoj frka što me upoznaje. Prva sam joj prišla i rekla: „Ja sam vaš fan još od ‘Jorgovana’.“ Tada smo sele, pa sam joj ja zapevala i sevdalinke i „Put putuje Latif-aga“... Bila je u čudu jer nisam pevala operskim glasom. Kupila sam njenu autobiografiju još kad je moj sin bio dete. Veoma je cenim. Ima harizmu.

Kurir.rs/Ljubomir Radanov/Foto: Ana Paunković

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...