Najnovije vesti

AUTORSKI TEKST ĐORĐA D. SIBINOVIĆA, PRIJATELJA SLAVNOG REDITELJA: Goran Paskaljević nije bez razloga umro u Parizu!
Foto: Privatna Arhiva

Sećanje

AUTORSKI TEKST ĐORĐA D. SIBINOVIĆA, PRIJATELJA SLAVNOG REDITELJA: Goran Paskaljević nije bez razloga umro u Parizu!

Pop kultura

Advokat i književnik Đorđe D. Sibinović prijatelj je s pokojnim rediteljem Goranom Paskaljevićem više od dve decenije. Njihova saradnja počela je filmom "Bure baruta", gde je radio kao njegov pravni savetnik, a zajedno su napisali i scenario za novi projekta "Mačji krik", koji nisu stigli da snime. Za Kurir Đorđe D. Sibinović prisetio se njihovog druženja i priprema za filma "Uprkos magli".

Rimske noći

Dan u kojem sam po obodima Rima pratio Gorana dok je birao lokacije za film "Uprkos magli" protekao je naporno i dinamično. Na zelene padine Vile Borgeze, u čarobni apartman zarastao u bršljan, vratili smo se umorni i odmah zaspali. Probudili smo se usred mraka i bez oklevanja se predali rimskoj noći. Kada se i ona bližila kraju, pronašli smo otvoreni bistro. Dok sam se prelazeći ulicu osvrtao, Goran je već stajao na ulaznim vratima. Prenuo me ushićeni piskavi ženski glas koji je gužvajući "ć" izgovarao njegovo prezime. Goranova figura nestajala je u bluru drugog plana, a glas iz ofa skakutao je po kamenim kockama sve do iskovanog gvozdenog slivnika. Lucija Fariseli, naša domaćica, koja je sa suprugom vodila bistro, prepoznala je Gorana i sve ostalo bilo je baš kao na filmu.

foto: Privatna Arhiva

U čemu se razlikujemo? Biti pored Gorana Paskaljevića, ili biti Goranov, značilo je, jezikom njegovog praškog učitelja Milana Kundere, neprekinuto osećati "nepodnošljivu lakoću postojanja". U svakom gestu Goranovo pouzdanje i potvrda da ste "bitni" stizalo je kao nedostajuća i žarko željena mislost podrške. A kada ste "bitni" onome do vas, izvan svake sumnje postajete bitni ovom svetu i sebi u kojem se najveći broj pokušaja da se odmeri razlog postojanja završi pre nego što je i započet.

Goran Paskaljević, umetnik, filmski reditelj, scenarista, producent, ličnost i karakter, uspeo je da ujedini ono što upravo kod najvećih svetskih umetnika otvara dilemu mere vrednosti: da do nepogrešivog sklada dovede ljudskost i umetnički rezultat, da svoj unutrašnji svet opredmeti umetničkim delom kao proverljivim skladom uravnoteženog događaja koji neponovljivost senzibiliteta tematizuje ličnim doživljajem pretvarajući ga u sve najvažnije što je o njemu moguće reći. Baš kao što u vrhunskoj svetskoj književnosti poenta uvek bude ispisana između redova, najveći filmski znalci istinu o nama donose maestralnim drugim planom ostavljajući glavne aktere jezgru senzacionalizma da "umiru u sopstvenoj nezamenljivosti" predano radeći za istinu koja stupa tek kada utihnu svetla pozornice.

Film je samo emocija

Sada shvatam da sveže obešeni Zeleni Bili ("Pas koji je voleo vozove") sa vešala nije aplaudirao spretnom kauboju da bi nasmejao publiku, nego da apsurd glavnog junaka akcentuje kao pogrešan kanal razumevanja istine o nama. Međutim, majstorstvo velike scene iz jednog kadra (početak filma "Optimisti") Paskaljevićev prvi plan ("Bure baruta") zgusnutim prostorom slike kadru oduzima dubinsku oštrinu dok je lišava svake suvišnosti da bi pažnju neosetno usmerio na čulno i strastveno u grču i bolu junaka i tako uspostavio odloženu ravnotežu konteksta. Jer u našoj kinematografiji nema ubedljivije potvrde Felinijeve definicije da je "film samo emocija" nego što je opus Gorana Paskaljevića. Njegovi filmovi mogu se shvatiti kao potraga za odgovorom da li ljudski udes dolazi iz esencije, dakle, iz sudbine nepomerive ljudske prirode koja ostaje večita tajna, ili iz egzistencije, kao proizvod okolnosti, epohe, kulture, jednog vremena. Paskaljevića zanima samo i isključivo ljudska duša. A do nje se može doći jedino preko priča malih i običnih ljudi koje su ga od "Lapota" i "Zemaljski dani teku" zanele do najvećih visina i dometa filmske umetnosti.

foto: Privatna Arhiva

Onaj koji leti najvećim visinama ne vidi granice. Ne postoji nijedan naš filmski stvaralac, izuzev Gorana Paskaljevića, koji se odvažio, upustio i preživeo rizik da kao gost i stranac hrabro ulazi u različite kulture i da iz njih izlazi kao domaćin i starosedelac. Samo je čovek koji je rođen bez granica u kojem žive sve patnje i radosti sveta mogao da snimi filmove u Indiji, Americi, Irskoj, Italiji, Albaniji, Jugoslaviji, Srbiji, kao domicil predodrerđen da govori dok svi mi gledamo i slušamo našu istinu njegovim slikama i rečima, pokazujući koliko mi pripadamo i stajemo u svetsku baštinu, mnogo više nego što smo u stanju da sami vidimo i razumemo. Goran Paskaljević rođen je za ovaj svet i njegovu raskošnu kulturu bez granica. Zato on nije srpski, nego svetski reditelj. U Parizu je umro Aleksandar Saša Petrović. U Parizu je umro Danilo Kiš. Goran Paskaljević, rodom iz Beograda, ovaj svet napustio je u Parizu. Ne bez razloga. Sve se računa. Jedan je bio i ostaće Goran Paskaljević!

U Beogradu, 26. 9. 2020.

Kurur/ Foto: Privatna arhiva

Prijavite se na newsletter.

Svakog dana besplatan pregled vesti na vaš e-mail.

* Obavezna polja

RAZMENA SADRŽAJA

Inicijalizacija u toku...