Jedan od najvećih srpskih violinista Stefan Milenković (43) vratio se sa porodicom, suprugom Goricom i osmomesečnim sinom Nikolom, u Srbiju, gde će nastaviti da živi i radi.
Kako ističe posle višedecenijskog usavršavanja i rada u inostranstvu, u otadžbinu je stigao da bi radio sa mladim talentima, a njegova nova baza biće Novi Sad, gde će biti i umetnički direktor tamošnje nove koncertne dvorane.
Kako ste doneli tako važnu i ne laku odluku da se sa porodicom vratite u Srbiju?
- Ta odluka je rezultat dugogodišnjeg razmišljanja. Rođenje sina bilo je samo finalna potvrda naše ogromne želje da se vratimo i budemo bliži našoj familiji. Da Nikola ima priliku da raste u tom okruženju i da smo svi na okupu. Drugi razlog je poslovne prirode. Ove godine sam obeležio 40 godina od početka sviranja violine i 35 godina profesionalne karijere. Pitao sam se šta je sledeći korak, gde bi bilo najefektnije da uložim energiju, pored koncertiranja koje me ne ograničava ni na jedno mesto. Moja želja je uvek bila da budem aktivan u promovisanju klasične muzike u Srbiji, osnaživanju naše violinske škole i radu sa što više studenata i profesora.
Hoćete li zadržati profesuru u Americi?
- Neću, jer je nemoguće i jedno i drugo. Naša baza će biti Srbija, odakle ću putovati na koncerte. Što se pedagogije tiče, nakon 20 godina predavanja, prvo na Džulijardu pa na Univerzitetu Ilinois, posvetiću se Srbiji. Moja obaveza tamo se završava početkom maja.
Da li povratak u domovinu znači da ćete živeti na dve adrese - u Srbiji i u Americi?
- Pre pandemijskog udara virusa korona, na putu sam bio otprilike 200 dana u godini, sa održanih 75-80 koncerata godišnje. Nećemo živeti na dva mesta, jer je poenta da budem bliže Srbiji i da ne putujem toliko često između dva kontinenta. Dešavalo mi se da iz Amerike za Evropu letim dva-tri puta mesečno, što je naporno. Fokus mi je na Srbiji, odakle ću obavljati sve ono što sam i do sada. Porodično - ali i poslovno - i dalje ćemo često ići u Ameriku.
Gde ćete živeti u Srbiji?
- Najverovatnije u Novom Sadu. To ima najviše smisla što se tiče porodice jer je grad manji, logistički je pogodniji, a i ima divan duh, iako je moje srce uvek u Beogradu. Zbog dvorane i akademije, lakše će mi biti da sam u Novom Sadu.
Otac ste postali u 43. godini. Je li to bilo u pravo vreme, u smislu zrelosti i spremnosti?
- Desilo se u pravo vreme. Svaki period života ima svoje ciljeve i intenzitet. Do pre nekoliko godina bio sam koncentisan na rad, koncerte, putovanja i predavanja. To je intenzivan životni stil koji nije kompatibilan sa porodičnim, koji podrazumeva da ste u jednom mestu i da imate vremena da se posvetite porodici.
Koliko vas je očinstvo promenilo?
- Očinstvo menja svakoga, menjaju se perspektive i prioriteti. Pokazuje vam kakav je bio vaš život dotad i onda lakše možete da odrediti šta biste od života pre rođenja deteta zadržali, a šta biste promenili ili odbacili. To je veliko ogledalo, kako za ličnost tako i za život u braku, odnosno za par, jer morate raditi kao tim. Moje očinstvo se sada razvija. Sigurno će biti mnogo promena jer Nikola sve više ima interakciju sa nama. Trenutno smo u fazi kada je ogromna uloga majke, a otac je tu da što manje smeta i bude što više koristan.
Koliko ste angažovani oko sina?
- Potpuno. U prvih šest meseci pandemije virusa korona, dok nismo uspeli da doputujemo u Srbiju, nismo imali nikakvu pomoć jer naša familija nije mogla da dođe kod nas. Nismo hteli da zapošljavamo bebisitera. Gorica i ja smo sve obavljali sami. Kod nas nema podeljenih uloga, mada sam ja više kuvao. Oko bebe oboje sve radimo.
Da li mu svirate, kako reaguje na muziku?
- Nikola ima osam meseci i sada reaguje na muziku. Znatiželjan je, mesmerizovan. Voli violinu, hipnotisan je njom. Do petog meseca nije tako reagovao. Kada bih mu pustio klasičnu muziku ili mu svirao violinu, on bi plakao. Neka frekvencija mu nije odgovarala. To mi je delovalo ironično, da moj sin ne može da podnese zvuk violine ili klasike, a sve drugo može. Ali kliknuli smo. I sada ga interesuje kako ja pokrećem prste.
Koliko je beba učvrstila vašu i Goričinu ljubav?
- Kada dođe beba, velika je odgovornost i pritisak na par. Tada treba ostati hladnokrvan i razumeti da ste u tome zajedno i da morate sarađivati. Jedino tako se može proći kroz to. Mi smo sada na sledećem, višem nivou naše veze, braka i ljubavi jer nam dete ukazuje na sve kvalitete koje imamo i na čemu bi trebalo poraditi.
Želite li još dece?
- Plan nam je da imamo još jedno, maksimum dvoje dece. Voleli bismo da Nikola dobije društvo, bilo brata ili sestru, ali smo u ovom trenutku iznad svega koncentrisani na njegov razvoj - za sledeći korak ima vremena!
Kurir.rs/K.Đ/Gloria
NE PROPUSTITE
