Glumica Ivana Žigon otkriva da je nikada nije zanimalo ono što je na površini, bez obzira na to kakvo mišljenje je o njoj imao beogradski svet dvojke.
Ivana kaže kako je nikada neće imati tamo gde je banalna sadašnjost.
Na pitanje šta to Žigonovima ne praštaju, odgovara:
- O meni je, recimo, fama da sam ja neka srednjoevekovna pojava i smeta im što sam nekako uvek van vinkla. Nema me, ja to priznajem, tamo gde je banalna sadašnjost. Meni nije bilo interesantno ono što je na površini, zanimala me je istina. Pravila sam svoje predstave kao velike avanture... Moje premijere su nekad bile daleko od očiju premijerskog beogradskog sveta dvojke - čak i kad su bile u prepunom Sava centru. Ali taj svet po meni kao da i nema da ponudi ništa novo.
Šta ste vi novo ponudili publici?
- Spajala sam hip-hop, operu, balet i gusle. Kod mene je ta multimedijalnost (nekad to nazivam i mlatimundijalnost) uvek služila da trajna vrednost postane aktuelna...
Za nama je ostala 2020. godina. Po čemu ćete je upamtiti? Kako ste se nosili sa pandemijom i ograničenjima?
- Svi smo se oduševili što se godina završila i što okrećemo novi list. Međutim, kako se meni bar čini - danas nije reč samo o tom jednom nevidljivom virusu. Iako je, kažu, nevidljiv, on veoma slikovito opisuje čoveka s početka novog milenijuma. Mi umetnici možda samo malo lakše prepoznajemo i čitamo simbole. Čovekova pluća ovaj virus uništava nalik na to kako čovek uništava pluća planete zemlje, karantin je samo vidljiva slika sebičnosti u kojoj smo već davno ogrezli, maska na licima bazična metafora obezličenosti, srce tahikardično od potrošačke hajke u kojoj trčimo ponižavajuću trku, čovekov poslednji dah u poljupcu sa aparatom za disanje slika našu potrebu da se sve više vezujemo za aparate, telefone, kompjutere umesto za najvoljenije... Teško je i videti na trenutak ovakvu sliku sveta, a kamoli doživljavati stvarnost.
Vi ste nedavno ostali bez tetke koja vam je poslednjih godina bila kao majka. Otac Stevo, majka Jelena i tetka Božana bili su vaše umetničko zaleđe. Jagoš Marković je pisao da je vaša tetka Božana Jovanović bila veća i od najvećih umetnika Srbije.
- I te kako sam zapamtila lekciju koju su mi dali moji najvoljeniji. Božana je kao maestro među kostimografima tražila od materijala da se dematerijalizuje. Da til bude još providniji, organdin još nestvarniji, svila još prefinjenija... Tome me je i otac učio kao režiser u čijim sam predstavama, na svoju sreću, glumila. To i jeste umetnost, kada svaka stvar ili reč ili slika dobiju svoj oreol, svoje duboko značenje, svoj odraz u našem srcu. Mi ljudi zaista, svaki od nas ponaosob imamo neki svoj materijal. Svi ljudi, pa i oni van scene smo režiseri, kostimografi, koreografi naših sudbina.. Ljudi su danas sve više od sintetike, sve lažniji, krući i plastičniji, a ja sam bila srećna, tako kaže Grigorije - tata mog Stefana, što je većinu mojih uloga kreirala i Božana "svojim rukama od satena".
Čime se sad bavi Grigorije? Bilo je vesti da ste se mirili i da ste zajedno...
- Novinari prvo nešto izmisle, pa onda to objavljuju i to po nekoliko puta. Uopšte nisu kreativni, već isključivo profitabilni... Ali jedno jesu pogodili. Kao otac i majka deteta se jako dobro slažemo. Grigorije je u Vinči osnovao svoj teniski klub i Steva je veoma često sa tatom u sportskom fazonu. Vreme rastanka i tuga zbog njega davna je prošlost i sada sa radošću odem u taj njihov sportski klub. Pod brezama, u Vinči, na toj njihovoj prelepoj sportskoj terasi, posluže me zajedno sokom od zove. Meni je onda stvarno drago što Steva uči od tate ne samo teniske već i džentlmenske poteze.
Kako vidite svoj dalji posao?
- Naizgled situacija po umetnost je u celom svetu veoma sumorna, ali ja imam puno nade. Po meni umetnost je i bila već dugo na nekoj svojoj raskrsnici, počela je da proizvodi ne smisao - već zabavu i profit, i sad u ovoj velikoj krizi htela - ne htela mora da iznađe svoju novu misiju. Odavno sam govorila da će glumci jednog dana otuđene ljude učiti kako se voli, kako se izjavljuje ljubav.
Da li je bilo nastupa tokom korone?
- Nastupala sam na par događaja, govorila stihove... Ljudi su ih upijali više nego ikad. Gledali su me kao da sam pala sa Marsa. Nikada ranije nisam prepoznavala takvu zahvalnost za ono što sam umela da im pružim. Setila sam se tate, koji je govorio da su se u logoru svi oko njega okupljali jer je govorio poeziju. Tada je shvatio da je umetnost najpotrebnija kad je najteže. Pod mukama Mengele, a današnjeg svetskog logora, ubeđena sam da će nežnost opet dobiti svoje poštovanje. Ljudi sve više uviđaju šta su izgubili, i možda ih je samo ovako očigledna kriza mogla navesti da ponovo potraže izgubljeno blago. U ovakvoj krizi više ne prolaze zavaravanja. Traži se istinska vrednost. U tome vidim nadu i za sebe lično, jer sam te vrednosti anticipirala svim svojim umetničkim programima čitave dve decenije... Predosećala sam krah i tražila sam izlaz.
Kurir.rs/K.Đ/Blic
NE PROPUSTITE
