Prošla je tačno jedna decenija otkako je glumac Momčilo Otašević osetio popularnost preko noći. Donela mu je uloga Luke Radmilovića u seriji "Budva na pjenu od mora". Posle toga je sve, čini se, išlo nekako glatko. U rodnom Cetinju dobio je bazu ne samo za životne već i profesionalne pobede. Taj mali grad na jugu Crne Gore i danas smatra jedinim pravim domom, iako su njegov dom odavno postale skoro sve države na Balkanu, gde vredno snima. Trenutno je angažovan u Beogradu na seriji "Klan" i u Zagrebu na seriji "Darmar". A usput, zajedno sa svojom publikom, uživa u emitovanju serije "Beležnica profesora Miškovića".
Gledaoci svaku novu epizodu dočekuju s nestrpljenjem. Kako je bilo na snimanju?
- Naporno, ali lepo. Pogotovo je bilo divno videti sva ta mesta na kojima smo bili: Maglič, Kladovo, Đerdap... Uložio sam mnogo truda i rada, ali dobio prelepo iskustvo sa Miroslavom Lekićem i sa sjajnim partnerima, među kojima su Danica Radulović, Svetozar Cvetković, Miloš Samolov, Anica Dobra... Ma svi.
Da li je to bila prilika da se upozna Srbija?
- Đerdap i Golubac video sam još kao mlađi. Ovoga puta bilo je neverovatno to što smo dobro jeli gde god smo otišli. I to smo stalno komentarisali i takmičili se ko će gde nešto bolje da pojede, pa da javi kolegi koji nije tog dana tu snimao. Na svim lokacijama smo bili dočekani prelepo.
Milena Radulović vam je ponovo devojka, kao i u "Državnom službeniku"?
- Da, samo što je tamo bila bivša devojka (smeh). Ali jeste, opet smo bili par.
Iako je cela glumačka ekipa tačno pogođena, deluje da ste se Miloš Samolov i vi posebno našli pred kamerom?
- Milo mi je što to čujem jer smo se inače sve vreme tokom snimanja šalili pitajući se ko nas sastavi. Miloš je često govorio kako sam ja visok, plav i mršav, a on nizak i debeo, pa šta ako se desi da jedan od nas dvojice upadne u vremenski portal. Na primer, on, i vrati se kao mršav i plav (smeh). Zadovoljan sam kako smo napravili taj odnos dvojice drugara. Iako obično ne mogu da gledam nešto u čemu sam učestvovao, kod ove serije odlutam gledajući je. Znači da je dobra. Normalno, kad naiđu moje scene, gledam šta je loše i šta mogu da popravim.
Kako vam se dopao scenario?
- Pročitao sam ga za dva sata. Nisam mogao da stanem i baš sam bio srećan što sam dobio tu ulogu.
Kakav odnos privatno imate prema temi o vremenskim portalima?
- Iako volim da pogledam dokumentarac na tu temu i da popričam o tome, uvek sam odbijao da verujem, što je u početku radio i taj moj lik Boško. Zato je i zanimljivo gledati njegov razvoj, kako počinje da veruje da se nešto čudno događa.
Boško je novinar. Da li biste mogli da se bavite njegovom profesijom?
- Jednom sam rekao - zašto da ne? Ali, kad sad razmišljam, voleo bih da radim i nešto poput emisija "Top gir" ili "Between Two Ferns" Zaka Galifijanakisa. Isto tako bih voleo da vozim reli ili avion "cesna". Ipak, malo lutao i šarao, ali gluma je uvek bila opcija. Da li zbog toga što ste mislili da glumci ne ustaju rano?
- Mislio sam predstave su uveče, a onda se desilo da se već deset godina budim u šest ujutro za razna snimanja. Dobro sam se prevario u tom segmentu, ali sam životno pogodio. Ali i da nisam, zadovoljan sam, nije mi žao što nisam bolji glumac od ovog kakav jesam.
Jeste li spremni da primate savete od starijih kolega?
- U šali kažem da sam dresiran još na prvoj godini akademije, gde sam naučio da nema neću i ne mogu. Uvek sam otvoren za saradnju. Drago mi je i poštujem kad mi starije kolege nešto savetuju, najčešće je to korisno, samo treba znati čuti i učiti od njih.
Koliko je menjanje dijalekta pred kamerom stvar glumačkog umeća?
- Tome me je naučila moja draga profesorka, glumica Dubravka Drakić, koja mi je igrala tetku u seriji "Budva na pjenu od mora". Kad te Dube nauči akcentima na drugoj godini akademije, miran si za ceo život. I dan-danas znam da je nazovem telefonom kad negde nisam siguran. Privatno pričam kako pričam, to je neki cetinjski dijalekt, koji se godinama ublažio, a kroz posao volim da se poigram. Kad promeniš govor, u glavi ti se promeni i karakter, i to me ispunjava. Igrao sam i Šumadinca, Ličanina, Budvanina... Jedino nikada nisam igrao Cetinjanina (smeh).
Skoro ste pokrili područje cele nekadašnje Jugoslavije?
- Imao sam mnogo sreće da mi se svi tajminzi poklope. Posao mi je uvek diktirao tempo života i to gde sam. Stalno sam išao iz projekta u projekat sa malim pauzama u kojima sam ili radio predstavu, ili snimao film. Koliko sam imao sreću da dobijam uloge, toliko sam i ja sve svoje vreme dao glumi. Onda mi je prošle godine prijalo da se malo odmorim sa porodicom. A tek kad je došla korona, počeo sam da razmišljam o tome šta sam sve uradio i da sam bio vredan i uspešan.
Iako ste prvo snimili film "Led", popularnost vam je donela serija "Budva na pjenu od mora".
- Zanimljiva je to priča. Kada sam 2011. godine paralelno sa drugom godinom glume završio snimanje filma "As pik" u Crnoj Gori, Milan Karadžić mi je dao glavnu ulogu u predstavi "Ulcinjski gusar". Tačno pred prvu probu stigao je poziv za film "Led". U mojoj glavi od 21 godinu vladalo je potpuno ludilo. Trebalo je da kažem Milanu da bih da odem na snimanje. Bio sam preplašen, ali sam smogao snage. Nakon što se i sam čuo sa Radošem Bajićem, rekao mi je: "Idi, snimaj, biće predstava." Ohrabrio me je i dao vetar u leđa. I snimao sam celo leto film u Kragujevcu, a bukvalno, kada sa se pakovao, Milan me je pozvao telefonom i ponudio ulogu u seriji "Budva na pjenu od mora". Ona je prvo počela sa emitovanjem, bila je veoma gledana i lansirala me je, na čemu sam neizmerno zahvalan. Radio sam na pola sata vožnje od kuće, super zarađivao i bila je veoma gledana serija. Bio sam presrećan. Tako sam upao u mašinu, što se kaže.
Na red su došle i sapunice, za koje ste rekli da su odličan trening za glumca.
- Da, trening od kog živiš. Bez obzira na to da li snimam sapunicu ili film, glumim najbolje što mogu. Trening je za glumca najvažniji, a tu dobiješ trening i života i glume. Uvek treba da si spreman, da ne kasniš na posao, što sve vremenom uđe pod kožu. Drugo, prvu seriju u Hrvatskoj snimao sam kao klinac od 23 godine i tamo nisam nikoga znao. Upoznao sam svoju sadašnju ženu, postali smo dobri drugari, ali kod kuće sam bio sam. Gluma i takav način života naučili su me odgovornosti, tačnosti, poštenju...
Gde vam je posle svega danas dom?
- Uvek će to biti Cetinje. U filmu "Posle zime" Petar Burić mi kaže: "Ajmo kući", a ja ga pitam: "Kojoj kući?" I ta jedna obična replika probudila je u meni osećanja. Cetinje će uvek biti moj dom iako sada živim u Zagrebu sa svojom familijom. Moji su se stalno šalili dok sam bio mlađi, pa treba da izađem u grad i govorili su mi da ne zaboravim ko sam. Bilo mi je duhovito, a sada kad razmislim, bili su u pravu.
Popularnost vas nije promenila?
- Mislim da nije, a misle i oni koji su oko mene bili i nekada i sada. Popularnost je posledica bavljenja glumom. Nisam se nikada bavio ovim poslom da bih bio popularan. Volim da se unakazim za neku ulogu, da se poništim. Više me ispunjava da budem mali, snuždeni vodoinstalater koji ima ženicu, četvoro dece i ne sme da pisne nego da glumim frajera i da sam popularan. Razlog je kućno vaspitanje. Tamo te kad treba spuste na zemlju.
To znači da ste zadovoljni sobom?
- Jesam i mislim da bi svi trebalo da budu, a ako nisu, da nađu način da postanu jer niko nije skroz zadovoljan. Nisam ni ja. Mršav sam. Nisam ni skroz samouveren i, iako sam glumac, i ja sam nekad stidljiv.
Jasmina Antonijević Milošević
NE PROPUSTITE
Bonus video:
