Zvezdi srpskog glumišta Milanu Mariću prijao je odmor koji mu je omogućio da nakratko napusti Beograd, priznaje da mu terapija i porodica pomažu da ostane sa obe noge na zemlji i objašnjava kako ne bi voleo da izgubi dečju nežnost i ranjivost
Posle četiri-pet godina konstantnog rada, glumac Milan Marić (31) ugrabio je ovog leta desetak dana za odmor. Završetak snimanja druge sezone serije “Besa”, kao i kraj pozorišne sezone, ispostavio se kao pravi trenutak da nakratko napusti Beograd. Mada je ukus slave probao veoma mlad, nije poklekao. Često je veoma samokritičan, a u momentima kad poleti ka oblacima na zemlju ga vraćaju prijatelji, porodica i psihoterapija.
- Pravi odmor nisam imao četiri ili pet godina. Često sam spajao slobodne sa snimajućim danima, ili sam, kad sam negde igrao predstavu, ostajao tamo dan-dva da se odmorim. Ali to nije odmor, i dalje vam je glava na poslu, ne možete da se opustite, da ugasite telefon i zaboravite na sve. Sad sam konačno bio na pravom odmoru i shvatio sam zašto to ima smisla.
Kako podnosite paklene vrućine u Beogradu?
- Zavučem se u stan, pustim klimu i pokušavam da preživim dan. Kad radim, ni sam ne znam kako. Trudim se da pijem mnogo vode i da se mažem preparatima sa zaštitnim faktorom kako ne bih izgoreo. Nemam neki recept za vrućinu.
Idete li na reku?
- Da li je lakše na reci? Jedino ako skočite u nju, a uveče mi je svejedno gde sam.
Kad ste se poslednji put okupali u nekoj od beogradskih reka?
- Prošle godine. Volim da se bućnem, nije mi to strano.
Možda ste zamenili auto motorom?
- Ne, nažalost nemam motor, iako znam da ga vozim.
Planirate li da ga kupite?
- Voleo bih da ga imam, zbog gužvi i da bih lakše otišao negde iz Beograda. Preko dana se niko ne oseća prijatno u gradu i sve što želi jeste da pobegne negde.
Bežite li na selo?
- Da, volim selo. Imam i svoje, ali uživam da istražujem salaše po Vojvodini i razna sela po Srbiji, to mi je veoma zanimljivo.
Vodite li računa o zdravlju?
- Ukoliko se ne suočava sa nekom bolešću, odlika mladog čoveka jeste da o zdravlju uopšte ne razmišlja, da misli da je ono nepresušan izvor, reka koja konstantno teče istim tokom, da može sve. Sazrevajući, shvatite da to i nije baš tako. Ako uzmemo u obzir gde i kako živimo, intenzitet informacija koje konstantno primamo, stres, vreme koje je nesigurno, turbulentno, blage anksioznosti koje se javljaju na svakodnevnom nivou, moramo se zapitati kako da produžimo osećaj zdravlja i zaštitimo se od svega što je duže moguće, a da ipak ne živimo krijući se od svega toga. Bitno je osluškivati svoje telo i otići jednom godišnje na sistematski pregled. To nije ništa strašno, i neophodno je, kao i briga o psihičkom zdravlju.
Idete li kod psihoterapeuta?
- Idem.
Bavite li se sportom?
- U osnovnoj i srednjoj školi sam trenirao fudbal, odbojku i plivanje, a sada se trudim da idem u teretanu kad god mogu. Nekad sa trenerom radim samo kardio vežbe, nekad je to samo istezanje. Slušam svoje telo, ne forsiram ništa.
Pratite li sport na televiziji i šta najviše volite da gledate?
- Da. Najviše volim fudbal, to je moja prva ljubav. Ali pratim i odbojku, košarku, tenis.
Kakve emocije vas obuzimaju kad gledate Đokovića?
- Novak je, i zvanično, najbolji teniser na svetu. Pratim ga od 2010. i zanimljiva mi je njegova fizička i mentalna transformacija. Uživam da gledam njegovu psihološku igru - kako se nosi u trenucima kad ruka prestane da ga sluša, kako se ponaša kad gubi, šta radi u situacijama kad bi većina nas izgubila živce, šta radi kad izgubi živce, kako se vraća u igru, kako se ponaša posle poraza, a kako nakon pobede. Đoković je vrhunski sportista.
Da li se iznervirate kad publika ne navija za njega?
- Naravno da se iznerviram, ali verujem da ljudi navijaju protiv njega jer je najbolji i iz neke želje za senzacijom - ne bi li ga pobedio neko slabiji, ko nije favorit. Mislim da ne shvataju da je kod njega najnezgodnije kada mu proradi inat, što je već dovoljno puta pokazao.
Kako reagujete kad naša reprezentacija gubi u nekom sportu?
- Uf, teško mi je. Znam da budem srčan dok navijam, a obožavam da idem na utakmice. Nemam problem kad tim dobro igra, pa izgubi - to je deo sporta, ne možete samo da pobeđujete, ali kad vidim da neko ne želi da bude na terenu, a tu je, tad umem da budem ljut. Gubim živce i kad primetim da sudija nije korektan.
Koliko puta se dogodilo da naša reprezentacija igra neku bitnu utakmicu a da vi u tom trenutku igrate predstavu?
- Mnogo puta. Onda igram predstavu, pa otrčim iza kulisa da gledam utakmicu, pa se vratim na scenu.
Odlika dobrog stila?
- Kod muškarca, kvalitetan kaiš, sat i cipele.
Kako se vaš stil oblačenja menjao i razvijao kroz vreme?
- Mislim da se nije ni menjao ni razvijao. I dalje “furam” isti stil, ponekad napravim izlet u nepoznato, ali više na nagovor drugih nego zbog svoje potrebe. Volim fine stvari i da vidim lepo obučene ljude, uvek mi je zanimljivo kad uočim kako se kroz nečiji stil reflektuje njegov doživljaj sveta. Kad se oblačim za priliku koja zahteva dres kod, važno mi je da mi bude prijatno u onome što nosim. Da me ne steže, ne koči, ne sputava u kretanju. Izbegavam demonstraciju stavova kroz odeću i ne dopada mi se kad to drugi rade.
U poslednje vreme sve više vaših muških kolega nosi haljine na crvenom tepihu. Šta mislite o toj vrsti stava?
- Nisu otkrili ništa novo, toga je već bilo u istoriji. Visoka moda, kao umetnost, voli da se poigrava i sa tim stvarima i nemam ništa protiv toga.
Kurir.rs/A.A./Gloria
NE PROPUSTITE
Bonus video:
