Pre nego što se domaćoj publici predstavio kao Bubon u seriji „Klan“, sarajevski glumac Feđa Štukan ispisao je stranice svoje biografije brojnim filmskim zadacima koji su ga poveli i do Holivuda. Prijatelj je Breda Pita i Anđeline Džoli, a s Tomom Hardijem, Garijem Oldmanom i Benisiom del Torom igrao je u ostvarenjima Terensa Malika, Ridlija Skota i Sema Mendiza. Njegovu bogatu filmografiju upotpunjuje uzbudljiva životna priča, koju je preneo na stranice autobiografije „Blank“. Tu je pisao o ratu u Bosni i Hercegovini, boravku na psihijatriji i borbi s drogom i alkoholom.
Večeras će publika u Vrnjačkoj Banji na otvaranju 45. Festivala filmskog scenarija imati priliku da ga pogleda u ostvarenju „Nečista krv - greh predaka“, reditelja Milutina Petrovića, dok će Beograđanima ovaj film biti predstavljen 24. avgusta. Razgovor za Kurir Štukan počinje upravo o liku Kolja.
Kakvo je bilo iskustvo raditi film s rediteljem Milutinom Petrovićem?
- Obožavam da radim s režiserima koji se ne petljaju puno u glumu. Takve stvari sam video u holivudskim projektima, gde glumci imaju potpunu slobodu da sami od početka do kraja kreiraju svoju ulogu. Devedeset odsto kvaliteta dobrog filma čini dobar kasting.
Na koji način ste se pripremali za ulogu Kolja i kako ste ga doživeli?
- Iskreno, ovo je verovatno bila najteža uloga dosad, ne zbog samog karaktera, nego zbog jezika na kojem igram. Mnogo su mi pomogli Iskra i Aljban, koji su snimili audio-zapis cele moje uloge. Potom sam je u kompjuterskom programu izrezao na rečenice i zatim ih poređao jednu iza druge, otprilike 200 puta svaku. Fajl sam prebacio u telefon, s kojeg sam u slušalice puštao tekst bez prestanka 24 sata, sedam dana u sedmici, 30 dana u mesecu. Nisam imao drugi način da spremim ulogu na albanskom jer mi je melodija jezika potpuno strana, nisam imao priliku da ga često slušam. Kad sam manje-više savladao izgovor, ponovo sam se našao sa Aljbanom i Iskrom na Skajpu da čuju kakav je napredak i da mi daju nove sugestije. Verovatno je ovo bila najtemeljnija priprema uloge u karijeri.
Kakav je Kolj lik i koliko odgovara vašem glumačkom senzibilitetu?
- Verovatno zbog mog lica s ožiljcima ne dobijam uloge prosvetnih radnika, češće igram siledžije, ubice, dilere, makroe, a sasvim slučajno imam i neke od tih poslova u biografiji, valjda se to nekako vidi. Pre nekoliko dana prošao sam u mislima kroz sve svoje filmske uloge i shvatio da sam samo jednom na filmu imao s glumicom dobrovoljni seks pred kamerom, svaki drugi put sam silovao nekoga, ali i te uloge mora neko da igra. Ne žalim se zaista, negativci su nekako kompleksniji i zanimljiviji karakteri za igru od pozitivaca. Više volim da igram marginalce, tu se snalazim bolje.
Veoma ste aktivni i na projektima koje radite u Srbiji, publika vas je, između ostalog, nedavno gledala u seriji „Klan“. Koliko ste se prethodno poznavali sa ekipom koja je radila na filmu „Nečista krv - greh predaka“ i koliko vam je prijao rad sa ovim glumačkim ansamblom?
- Sa Erolom sam radio na nekoliko projekata, mi se već privatno i profesionalno dobro poznajemo i znamo kad se pogledamo šta ko treba da radi, s njim je baš lako i lepo raditi, zapravo čitava ekipa kamere je bila iz Sarajeva, sjajni i pretalentovani ljudi koji važe za najveće profesionalce u BiH. S Dejanom Bućinom sam se upoznao na snimanju filma Terensa Malika „The Way of the Wind“ u Maroku. Jedan deo ekipe iz šminke i kostima znao sam sa snimanja serije „Klan“, ali i iz nekih drugih projekata, mali je to krug ljudi - mislim na taj filmski svet. Moram da spomenem sjajnog i meni veoma dragog glumca s kojim sam radio na seriji „Klan“ Nedima Nezirovića, kojem predviđam blistavu karijeru. Moje scene su sve uglavnom bile s Draganom Bjelogrlićem. Prvi put radim s njim. On odličan partner, usmeren, tačan, ima sve što cenim kod dobrih glumaca. Volim taj minimalizam i jednostavnost, izgleda lako, ali do toga se najteže dolazi. Uvek kad vidite da neko nešto radi, a izgleda lako, znate da je to majstor.
Koje posebne izazove za vas nosi gluma i učešće u projektu koji oživljava epohu, neko davno prošlo vreme?
- Epoha često vuče u pogrešnom pravcu. Kad im kažete da igraju epohu, glumci se često ukrute, počnu da preteruju, zvuče kao da su došli iz neke Šekspirove drame, a u principu, ljudi su tad mogli da budu samo prostiji od ljudi danas. Renesansa je zaobišla naše prostore, tako da smo mi svi u toj epohi mogli samo da budemo još primitivniji nego sad - mada je to zaista teško. Šalim se. Donekle. Ljudi se nisu menjali od kognitivne revolucije, dakle poslednjih 70.000 godina smo isti. Igrati epohu ne bi trebalo da bude drugačije od igranja moderne drame. Ali igrati vestern, kao što smo pokušali u ovom filmu, i nadam se uspeli, to već ima neke svoje uslovnosti. Svoj način igre.
Literatura Bore Stankovića, koja je osnova za scenario Voje Nanovića, smešta radnju u 19. vek i bavi se kompleksnim odnosima Srba i Turaka. Koliko je ova priča univerzalna i vidite li paralele s današnjim okolnostima na ovim prostorima?
- Mi se ne mičemo s te tačke stotinama godina. Fantazmagorije su i tada bile razlog za mržnju i sukobe kao i danas. Evolucija je selektivna i troma. Mi i sad živimo to isto mračnjaštvo, to je deo naših kultura. Mrak.
Kurir.rs/ Nikola Marković Foto: This and that production
NE PROPUSTITE
Bonus video:
