Zoran Lisinac, zajedno s Draganom Bjelogrlićem, reditelj je filma o Tomi Zdravkoviću. Rodom je iz Kruševca, a već više od dve decenije živi u Holivudu. U razgovoru za TV Ekran nakon premijere na Filmskim susretima u Nišu, Lisinac otkriva manje poznate detalje iz života slavnog pevača.
Kako ste postali deo ove priče?
- Meni je Dragan Bjelogrlić došao sa idejom o "Tomi" još 2017. godine i imao je scenario koji je pisao Nikola Pejaković. Došao mi je s idejom da to raspišem u seriju od osam nastavaka. Meni se rodio sin u januaru i prvu ruku scenarija pisao sam u porodilištu. Bilo mi je stalo da se ne krijemo previše iza toga što je to Toma Zdravković. To je već prodaja filma. To će ljudi gledati "na prvu". Onda sam rekao Bjeli: "Hajde da ga tretiramo kao dramski lik, da nađemo neku strukturu, da bude antiheroj." Mislim da je film, između ostalog, i zato uspešan.
Ko vam je pomogao?
- Pričali smo s njegovom suprugom Gocom i bratom Novicom, s prijateljima, i shvatio sam da ga na neki način niko nije dobro poznavao. Jedni su govorili - on je bio srce, duša, drugi kažu da je bio prek i težak čovek. Onda shvatiš da je on sve to bio i ništa od toga. Onda sam shvatio da je najbolje da napravimo impresionistički portret Tome Zdravkovića.
Šta je bila inspiracija za sam film?
- Film je možda više nekako moderno napravljen. Koristio sam te osamnaestice kao u Holivudu. Nije to tipičan jugoslovenski film, a to su mi rekli i glumci koji su pogledali. Film "Toma" je brz, moderan, onako punokrvan, onako u smislu žanra.
Tomu i vas povezuje život u Americi?
- U Americi sam već 12 godina i tamo sam snimio dva filma. Zanimljivo je koliko, kada odete i vratite se, na stvari gledate drugačije. Mi smo jedan deo snimanja radili u Čikagu, a to je moj brat Vladimir producirao. Tamo je ogromna srpska dijaspora i svi su skočili da pomognu. Što statisti, kamiondžije, sponzori, svi su bili veoma uzbuđeni zbog same ideje. Toma Zdravković je zapravo posle razlaza sa suprugom Nadom otišao u Čikago da umre posle tog sloma. Tada je i izašla pesma "Dotako sam dno života". Onda je rekao: "Ako baš hoću da se upropastim, onda idem tamo, jer gde je bolje nego u Americi, jer ne možeš to toliko da učiniš kao tamo." Ja mislim da je bio u pravu jer znam na šta je mislio, znam te priče. Ovde, i kada nemaš ništa, naći će se neka tetka da ti pomogne. Tamo je to drugačije, Toma je išao sa tom destruktivnom tendencijom. On je tamo saznao da je Silvana Armenulić poginula. To ga je dotuklo.
Koja priča o Tomi vam je lepa, a nije ušla u film?
- Postoji čuvena priča kada je on pevao celu noć u Skadarliji, u "Dva jelena". Izašao je među poslednjima i čitav honorar dao Cigančici, kupio je cveće od nje. Pritom, ona ga zna. A onda je nekog pitao "imaš li pare za taksi". To smo pokušali nekako da uguramo u film i to je jedna od mini-legendi. To se stalno ponavlja. Nismo mogli to nekako dramaturški da uklopimo, ali smo dali omaž toj sceni, ideju o ružama, o Cigančici. Tu je data i ideja o tom nekom neprihvatanju ucenjivačke uloge smrti u životu. On nije stajao, nije nikada podigao ručnu. To se vidi i u filmu.
Ako pričamo po nekim dramskim kanonima, on je tragičan karakter u našem filmu. On je imao tu neuzvraćenu ljubav veoma rano, kao mlad. Ta tuga se samo produbljivala kako su prolazile godine i decenije.
Kurir, Marko Smiljković
NE PROPUSTITE
Bonus video:
