Uz glavne saveznike - istrajan rad i sreću, istaknuta dramska umetnica Vesna Stanojević izgradila je zavidnu karijeru kao glumica i profesorka glume.
Na temeljima popularnosti koju su joj odmah nakon akademije doneli filmovi "Poslednji krug u Monci", "Tri karte za Holivud", "Tamna je noć", "Šta radiš večeras?", kao i serije "Dome, slatki dome", "Gospođa ministarka", "Brod plovi za Šangaj", ređala je svoje snove, a poziv da igra na Edinburškom festivalu bila je prilika da započne karijeru i u Londonu. Pored profesionalnog glumačkog usavršavanja, Vesna je snimala za britansku televiziju serije "Traitors", "The Legue of Gentlemen", "Clean Break", igrala u nekoliko londonskih pozorišta, a poslednjih 15 godina predaje glumu na čuvenom londonskom fakultetu - Kraljevskoj glavnoj školi za govor i dramu. Paralelno je u Srbiji igrala u serijama "Greh njene majke", "Cvat lipe na Balkanu", "Samac u braku", "Urgentni centar", "Ubice moga oca", "12 reči" i filmovima "Put ružama posut", "Povratak", "Sinjor"... A onda se nedavno u zemlju vratila, kada je osetila da je priča sa Engleskom zaokružena. Dok čeka premijere novih serija "Nečista krv" i "Crna svadba", Vesna se sprema da predsedava žirijem na predstojećem festivalu FEDIS.
Kako biste okarakterisali stanje u domaćoj kinematografiji?
- U samoj produkciji je došlo do vidnog poboljšanja. Ozbiljna su ulaganja. Ono što serije međusobno razlikuje jeste to kako su ta ulaganja raspoređena. Imamo izuzetno darovite umetnike i važno je da postoji mogućnost da se različito izraze. Prepoznaje se da su neke serije rađene sa više vremena i pažnje, dok su druge snimane u kraćem vremenskom periodu, što rediteljima i glumcima nije omogućilo pun kreativni zamah. Data je šansa velikom broju učesnika, pogotovu mladim glumcima. Uživam da gledam njihov rad, način na koji grade likove i odnose u scenama, i kako blistaju svojim šarmom. Kod nas se dosta govori o masovnoj produkciji, ali verujem da će se s kvantitetom vremenom učvrstiti i standard.
Šta je bio motiv da prihvatite poziv za žiriranje?
- Želela sam da podržim rad Nenada Milenkovića, direktora festivala, i njegovih saradnika. FEDIS je osnovan pre 11 godina, kao prvi festival televizijskih serija u Evropi. Od tada se izuzetno lepo razvija, uz minimalna finansijska sredstva, i sve više širi van granica Srbije. Poštujem njihov rad i ono što su dosad postigli.
Šta bismo od Engleza mogli da preuzmemo što kod nas nije praksa kada je reč o snimanju serija i filmova?
- Kod Engleza su ključni planiranje i duge pripreme. Novac jeste bitan, ali nije odgovor za sve. Ništa ne vredi ukoliko ne odaberete kvalitetan scenario, ne pripremite ekipu, ne organizujete probe i ne uspostavite realnu saradnju sa umetničkim timom. Te manjkavosti se ne mogu sakriti, i publika ih sasvim jasno vidi u završnom proizvodu. Uzmite primer naših TV drama iz sedamdesetih i osamdesetih godina. Iako one nisu bile prebogate, postojala je snaga tih tekstova, reditelji su dobro znali šta hoće i glumačka podela je bila izuzetno tačna.
Šta su vam donele role u serijama "Nečista krv" i "Crna svadba"?
- U "Nečistoj krvi" imala sam nekoliko teških dramskih scena, zbog kojih mi se i dopala uloga Stane. Nisam tako nešto ranije igrala, pa je to bio izazov. Nakon završenog snimanja jedne teške scene udaljila sam se od ekipe i našla skriveni kutak da se isplačem. Sav taj energetski i emotivni naboj kojim sam gradila scenu ostao je u meni. I jedino su suze, koje moj lik u sceni nije smeo da pokaže, bile prirodna reakcija oslobađanja. Inače je moja saradnja sa Milutinom Petrovićem bila izuzetno lepa i laka. U "Crnoj svadbi" sam bila gost u jednoj epizodi, ali smo Nemanja Ćipranić i ja imali razgovore nekoliko meseci pre toga i uradili pripremu za bizarne scene u kojima sam igrala.
Koliko je zrelost važna za glumca, a koja je prednost kad je mlad?
- Što se glumačke zrelosti tiče, ona olakšava dosta stvari zbog višegodišnje uigranosti. Ali se isto tako možete opteretiti detaljima koje mlad glumac, u poletu svog entuzijazma, verovatno i ne primećuje.
Diplomirali ste glumu u klasi profesora Vladimira Jevtovića, u kojoj su studirali i Boda Ninković, Dragan Bjelogrlić, Darko Tomović, Dragan Petrović, Srđan Todorović, Milorad Mandić Manda, Vesna Trivalić, Mirjana Joković, Duda Stojanović, Branka Pujić i Tatjana Venčelovski. Da li se tada naslućivalo o kakvim se talentima radi?
- Naša klasa je bila vrlo dinamična, u svakom smislu, i uopšte ne iznenađuju te plodonosne karijere. Talenat, ambicija i posvećenost su bili očigledni za našu grupu od samog početka. Nešto najlepše što pamtim bile su razmene studenata koje smo imali sa akademijama iz Sarajeva, Ljubljane, Skoplja...
Samo godinu dana nakon diplomiranja desila vam se rola u "Poslednjem krugu u Monci". U čemu je tajna velike gledanosti starih filmova kao što je taj? Jesmo li nostalgični ili su ta ostvarenja zaista imala veću vrednost?
- Verovatno sve pomalo od ovoga što ste naveli. Jeste neobično koliko je "Monca" omiljena našoj publici. Moguće da je zbog toga što jasno odslikava duh jednog vremena.
Lovite li svoje greške u reprizama?
- Mislim da svaki glumac neminovno lovi svoje greške. Bez takvih analiza ne bismo mogli da napredujemo.
Da ste profesorka Vesni iz tog perioda, šta biste joj savetovali?
- Da mi je mlada Vesna Stanojević sada student, rekla bih joj da ne razmišlja preterano, već da se s punim poverenjem osloni na svoje instinkte.
Kako pamtite Dragana Nikolića? Oboje ste tim likovima pozajmili ono što je za vas u tom vremenu važilo, Gaga veliki šmeker, a vi jedna od najlepših jugoslovenskih glumica?
- Gagu pamtim kao velikog gospodina i neobično harizmatičnog glumca. "Monca" je bila na samom početku moje karijere i njemu je bilo važno da se ja u toku snimanja osećam prijatno. Tolerantan kao partner, otvoren za nove ideje, sjajan kolega. Što se moje lepote tiče, hvala na komplimentu, ali mislim da ja nisam igrala na tu kartu.
Da li je taj epitet važan mladoj osobi koja ulazi u svet glume?
- Obično je teže da se dokažete kao glumica ako vas smatraju lepom. Dosta je to površan utisak o nekoj osobi, pa je potreban poseban trud da dokažete da postoji još nešto u vama.
Šta je zapravo ono što vas je nateralo da krenete put Engleske?
- Ondašnja situacija u zemlji, koja se drastično odrazila na gubitak moje lične i umetničke slobode, želja da se usavršavam i, naravno, taj iznenadni poziv da igram na Edinburškom festivalu.
Koliko vam je na tom putu sreća bila saveznik, a koliko talenat i upornost? Da li vam je nakon ogromne popularnosti u Jugoslaviji prijao život anonimne mlade žene?
- Nije bilo teško spakovati se, jer sam u Englesku otišla sa jednim crvenim rancem, koji je spakovala moja najbolja drugarica Biljana. Nadala sam se da ću moći da se zadržim još koji meseci posle Edinburškog festivala. Imala sam ogromnu snagu i optimizam, ali nisam mogla ni da pretpostavim da ću ostati 25 godina, učiti četiri godine glumačku tehniku Etjena Dekrua, snimati za britansku televiziju i predavati glumu na londonskom fakultetu - Kraljevskoj glavnoj školi za govor i dramu - poslednjih 15 godina. Glavni saveznici su mi bili istrajan rad i sreća u ključnim trenucima.
Šta je bilo presudno da se vratite u Srbiju? Jesu li to možda role u domaćim serijama?
- To su bile inspiracije. Potrebnije je da sada budem ovde. Moja priča sa Engleskom se veoma lepo zaokružila. Uspostavljeno je poverenje, koje mi je omogućilo da svoju bazu prebacim u Beograd. U Londonu i dalje povremeno radim, što je dve moje priče spontano spojilo.
Jasmina Antonijević Milošević
NE PROPUSTITE
Bonus video:
