Naš bariton David Bižić već više od deceniju je zvezda svetske operske scene. Srbiju predstavlja na najbolji mogući način, pozivan je od svih slavnih operskih kuća od Njujorka, preko Pariza, ili Beča, poštovan i uvažavan, a svojom harizmom osvojio je jednog Ričarda Gira.
David je nedavno dobio najveće ovacije publike nakon izvođenja opere "Karmen" pod vedrim nebom na Sava promenadi. Samo nekoliko dana kasnije, on se vratio u Parizu, a u iščekivanju nastavka sezone za Kurir sumira utiske iz Beograda.
. - Pevao sam već na nekoliko otvorenih festivala po svetu i ono što sam primetio je da se naša publika ne razlikuje od bilo koje druge kad se radi o događajima koji su ovako visokog kvaliteta, a da publika nije nužno "operska". Stojeći na sceni mogao sam da vidim da nije bilo niti jednog slobodnog mesta, ljudi su se bukvalno borili za prostor i sedišta, što je divan znak da se kulturni život vratio. Sve je bilo dobro organizovano, a ono što nije će biti bolje sledeći put, siguran sam u to.
Kako ste zadovoljni svojim nastupom?
- Da smo imali jednu ili dve dodatne probe na samoj lokaciji, imali bismo bolji balans zvuka i, nažalost, prevod na srpski je negde zatajio, tako da su ljudi ostali uskraćeni svake reči koju smo pevali. Ali zato je tu bila muzika s fantastičnim solistima. Neki od nas imaju puno godina iskustva, a nekim mladim ovo veče je bilo operski debi. Oduševljen sam mladim pevačima, koji su tako profesionalno ušli u ovu produkciju. Imam utisak da se u nekoliko poslednjih godina puno stvari promenilo nabolje što se tiče radne etike i profesionalizma. Kvalitet smo uvek imali. Samo je pitanje ko će gde, kad i kako da nas čuje.
Kako je raditi u uslovima pandemije?
- Izvođačka umetnost u doba pandemije.... tuga. Svi smo bili prizemljeni. Sada je nešto i krenulo, ali niko ne zna dokle i kako. Masa ljudi promenila je posao. Najgore su u mojoj profesiji prošli mladi, još neotkriveni talenti. Audicije skoro da ne postoje više, tako da trenutno, za sledeće sezone, posao dobijaju samo proverena operska imena koja mogu da privuku ono malo hrabre publike koja je željna žive muzike. Kovid nam je to svima oduzeo. Svi smo duhovno osakaćeni.
Kakvi su vam planovi za nastavak sezone? - Nova sezona je u punom zaletu. Očekuju me sjajne produkcije, nekoliko novih uloga. Naravno, moram da pomenem najveću i najbitniju opersku kuću na svetu - Metropoliten operu, u kojoj ću pevati svoju sedmu uzastopnu sezonu s preko 40 otpevanih predstava. Ove sezone u Metu pevam "Madam Baterflaj". Pored toga ću pevati Mocarta u Dižonu, Verdija u Tel Avivu, Donicetija u Bordou, Pučinija u Tulonu, a i beogradsku publiku očekuju u ovom trenutku dva nastupa, ali ne bih da sada najavljujem te projekte jer su i daje "poslovna tajna".
Približite nam malo život jednom operskog pevača?
- Najlakše je to uporediti sa sportskom sezonom jednog vrhunskog tenisera, a svaka produkcija je važan turnir. I mi pevači imamo svoje grend slemove. Cilj je da budem u vrhunskoj formi od početka do kraja sezone. Od najvažnijih kuća, dosad sam pevao glavne uloge u Metropolitenu, Pariskoj operi, Bečkoj operi i londonskom Kovent gardenu. Fali mi još Milanska skala s nekim finim Pučinijem ili Mocartom pa da obradujem i sebe i publiku. Ako neko od čitalaca ima neke ideju kako se stiže do Skale, neka mi javi (smeh).
Možemo li da vaš život uporedimo sa životom tenisera?
- Kad smo već kod tenisa, Đoković je 2013. igrao Rolan Garos u isto vreme dok sam u Pariskoj operi pevao operu "Tako čine sve" od Mocarta. Dobijem poruku od njegovog tima da bi možda želeo da dođe da me gleda u operi kad završi turnir i poziva me u njegovu ložu da gledam finale. Ja odmah organizovao karte i završim celu priču u glavi. Ali kao što to obično biva kad priča zvuči previše dobro, izgubio je polufinale od Nadala u petom setu sa 9:7, spakovao se i otišao iz Pariza. Pošto Rafa baš i nije neki fan opere, mesta su otišla nekom drugom. Te večeri je Bižić dobio Mocarta sa 2:0 u činovima, tako da sam španovao reket glasnim žicama i osvetlao obraz Srbije u Parizu.
Želeli ste kao mali da budete glumac. Kako ste onda završili u operi kao pevač i solista?
- Od malena me je privlačila scena. Nisam uvek shvatao zašto, ali sam se osećao živim kad stanem ispred nekoga i uživo u tom momentu stvaram priču. Naravno, kao detetu, najlogičniji put je bio preko pozorišta. Bio sam član omladinskog pozorišta Patos u Smederevu a kasnije sam igrao i u Narodnom pozorištu. Deljenje pozornice s velikanima kao što su Rade Marković, Ksenija Jovanović, Ciga Jerinić, Tihomir Arsić mi je još više otvorilo apetit prema sceni. Međutim, onda se desilo nešto potpuno neplanirano. Moji dobri prijatelji Marija i Dejan su me više u šali nego ozbiljno zamolili da im pevam na venčanju. Bilo koju pesmu po mom izboru, a ja sam to vrlo ozbiljno shvatio i rešio da uzmem jedan ili dva časa pevanja. Hteo sam da dobijem ideju kako se glas koristi, disanje, emocija, tehnika. I pronađem profesora, Žiku Ćirića, koji je toliko bio oduševljen mojom muzičkom zrelošću i potencijalom da me je odmah nagovorio da upišem nižu muzičku školu, odsek za pevanje u "Kosti Manojloviću" u Zemunu. Ja sam već bio pijanista, tako da mi muzičko obrazovanje nije bilo strano. U tom trenutku sam imao već 24 godine. Možda zbog zrelosti glasa i radne etike, koja je bila obavijena mojim prirodnim talentom za pevanje, vrlo sam brzo napredovao, tako da sam posle samo dve godine upisao muzičku akademiju. I evo me danas, sa završenim školama i internacionalnom karijerom, i dalje čekam tu svadbu. Deki i Maki su i dalje zajedno i imaju dvoje divne dece, ali 20 godina kasnije još uvek nisu rešili da stanu na ludi kamen. Ja stvarno ne znam koliko ću još morati da čekam da se smisle, ali tu sam i spreman sam da im pevam gde god i kad god mi kažu.
Sa ulogom Marčela u "Boemima" nastupali ste u najpoznatijim operskim kućama. Da li će vas po njoj pamtiti i koja je vama omiljena?
- "Boeme" sam izvodio preko 100 puta. Nekoliko produkcija je išlo uživo u bioskopima širom sveta, napravio sam nekoliko radijskih snimaka i jedan studijski, ali se i dalje iznenadim svaki put kad uzmem note u ruke. Opera vešto krije svoje tajne od pevača i svako novo čitanje ili vam da ili oduzme nešto od nas. Kao dobra knjiga ili film, zrelost i iskustvo promene perspektivu. "Boemi" su takav film koji drži pažnju publike od prvog do poslednjeg minuta.
Upoznali ste i Ričarda Gira. Kako je došlo do tog susreta? Da li je on fan opere kao Đoković?
- Bilo je to pre četiri godine. Kraj opere "Verter" u Metu. Poklanjanje pred publikom, odlazak u sobe solista da skinemo šminku i kostime. Moja uloga - Albert, oficir u uniformi, muž neverne žene, koja ga vara s pesnikom Verterom. Još nisam ni počeo da se presvlačim, kuca mi neko na vrata.
- Zdravo, David!
- Zdravo, Ričarde?!
- Samo sam želeo da ti kažem da sam mnogo uživao u tvojoj predstavi i želeo sam to lično da ti kažem i da se upoznamo. Ja ćutim, i dalje ne verujem ko mi je ispred vrata. Zahvalim se i pokušam nešto pametno da kažem.
- Vidi - kažem pokazujući na moju i njegovu odeću: "Oficir i džentlmen!" U pogledu mu vidim da nisam prvi koji se setio tako originalnog poređenja. Sačekao me je da iskočim iz uniforme i da se slikamo. Kasnije sam se opustio i uspeo da s njim malo popričam. Voli operu, naročito dramu, još otkad je vodio Džuliju Roberts na "Travijatu".
Kurir.rs, Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
