Kada je iz rodnog Sombora stigao u Beograd na studije, glumac Radivoje Raša Bukvić nije ni slutio da će mu naša prestonica biti samo usputna stanica do Pariza i Los Anđelesa, gde je snimio brojne filmove rame uz rame sa svetskim zvezdama. Prelomni trenutak u kojem je odlučio da se vrati u svoju zemlju desio se 2017. godine, kada je dobio ponudu za seriju "Besa". Ovoga puta znao je da će snimiti nešto značajno, kako danas naziva ulogu Uroša Perića. Druga sezona ove kriminalističke priče snimljene u zajedničkoj produkciji "Adrenalina" i Telekoma Srbija imala je svetsku premijeru u Estoniji 22. novembra, gde je delom i snimana, a domaća publika moći će da je prati od večeras na kanalu Superstar, kao i od 1. decembra na TV Prva.
Kakve utiske nosite iz Estonije?
- Dobili smo lepe komentare. Estonci nisu gledali prvu sezonu i mislio sam da se neće uključiti u priču. Međutim, razumeli su i uživali su.
Bili ste deo raznih internacionalnih glumačkih ekipa, ali ovoga puta u svet vas je povela domaća serija.
- "Besa" zauzima centralno mesto u mojoj karijeri jer sam već tri godine deo njene familije. To što je ova serija pozvana na festival Black nights u Talinu osetio sam kao lični uspeh.
Već je urađena i njena adaptacija za arapsko tržište, koje broji više od 400 miliona ljudi.
- I to je dokaz da sa izborom dobre teme koja je razumljiva univerzalnom gledaocu i sa ozbiljnom i posvećenom produkcijom može da se dobaci i do svetskog tržišta. Ovo je nauk za sve produkcije u Srbiji da se ohrabre i prave takav sadržaj koji će da privlači pažnju bez obzira na to što se radnja dešava na srpskom jeziku.
Pri prvom čitanju scenarija prepoznali ste specifičnost "Bese". Da li sada, posle snimljene druge sezone, imate isti osećaj?
- Dobro sam prorokovao i nisam lagao. Kreativni tim koji čine Igor Stoimenov, Vuk Ršumović i Mladen Matičević imali su težak zadatak da naprave odgovarajući nastavak i opravdaju očekivanja. Čini mi se da smo u istom ritmu, hrabro i ambiciozno, nastavili da pričamo našu priču. Naša serija deluje skupo, vizuelno je atraktivna, i liči na serije koje smo navikli da gledamo na Netfliksu.
U glumi mogu da se lažiraju mnoge stvari. Ipak, sve lokacije su autentične.
- Mogli smo Estoniju da snimamo u Deliblatskoj peščari, ali poznavaoci filma i slike primetili bi da je boja svetla u Srbiji potpuno drugačija od boje na Baltičkom moru. Sa odlaskom u Estoniju dobili smo nijansu polarne plave, što će vizuelno podsvesno uticati na osećaj gledaoca da je scena realna. Koliko god da je bilo jeftinije snimanje u Srbiji ili Crnoj Gori, prava je odluka produkcije da u komplikovanoj godini za sve nas ipak snimimo sve u Talinu kako bog zapoveda.
Da li je brada vašeg Uroša Preića prava ili lažna? - Počeo sam snimanje s mojom bradom, a onda sam morao da je obrijem. Zahvaljujući fantastičnom maskeru Goranu Ignjatovskom, to se ne primećuje.
Koliko ste se nakon druge epizode saživeli sa likom Uroša?
- Njegova želja da nađe rešenje za nesreću koja nadvija njegovu porodicu udvostručena je. Ne odustaje od toga da pokuša da reši nerešivo i da nemoguće postane moguće. Ne pamtim da me je neki lik toliko magnetično terao na poistovećivanje kao Uroš.
Pomaže li vam gluma da ispravljate neke greške iz života?
- Uzbudljiva je jer kroz nju ulaziš u situacije koje ti se nikada nisu desile. Odjednom si u cipelama nekog drugog čoveka, pa se i sam preispituješ. Nekada takve situacije pomažu čovekovoj psihi da reši svoje dileme, strahove i nerazumevanja, a ponekad je suprotno. Tvoja duša preživi nešto što nije morala. Ima u glumi raznih stvari, po principu - da crne nema, bela ne bi ni vredela.
Da li je važno ono što vam se privatno dešava da biste bili bolji glumac?
- Ono često ne zavisi od nas, to donese život, promisao božja. Neko bi rekao slučajnost. Ali definitivno nas te životne stvari određuju karakterno. Ipak, glumeći neki lik, nikad ne zaboravim da sam sve to vreme to, u stvari, ja. Sebe uvek nosim sa sobom, kao i svoje nedostatke i kvalitete. A sve što me ne slomi, to me ojača.
Često spominjete veru. Pomaže li vam pravoslavlje u profesiji zbog koje često živite na raznim krajevima sveta?
- Mi smo u pokušaju vernici, trudimo se koliko možemo. Suština je da mi vera i to da će sve da bude u redu, da je sve u harmoniji s prirodom i bogom pre svega daju smirenje bez koga ne bih mogao da radim ovaj posao. Izazovi bi me više lomili, a ovako imam snagu i poverenje da će sve da bude u redu i samo guram.
Ove jeseni okrenuli ste se svojim korenima i kroz posao?
- Napisao sam pre nekoliko meseci, a prošle nedelje i režirao kratki film "Još jedan dan". To je priča nadahnuta jednim od poslednjih susreta s mojom bakom. Tako usamljenoj u ambijentu kuće u kojoj je živela ceo život, u 84. godini, ostala joj se samo komunikacija sa zvucima koji su je okruživali. Ovo je film o babi, gavranu, zamrzivaču i poštaru koji uvek prolazi, a ona nikad ne stigne da ga zaustavi. To je priča o prolaznosti i o tome kako čovek odluči da traje još jedan dan. Onaj ko se prepusti i preda, brzo odlazi, a borci odlaze kada oni kažu da je dosta.
Mira Banjac tumači lik vaše bake?
- O da! Miru sam tokom snimanja voleo da nazivam Klintom Istvudom našeg filma. Ta divna osoba, ta divna glumica i car od čoveka podržala me je u ovome i hvala joj do neba što je pronašla u svojoj 93. godini života snage da snimi moj, možeš misliti, kratki metar. Ali ona je verovatno shvatila moju potrebu čitajući scenario. Dala mi je reči podrške i nadam se da će biti aktivna i narednih 78 godina.
Odakle vam potreba za tom vrstom stvaranja?
- Boraveći u Francuskoj deset godina, primetio sam da se tamo stvaranjem filmova bave oni koji žele da budu filmadžije. To nisu uvek reditelji, scenaristi ili producenti. Dešavalo se da hirurg napiše film o dešavanjima iz operacione sale i da osvoji glavne nagrade na svetskim festivalima. To je slučaj Tomasa Liltija sa filmom "Hipokrat". Dakle, živeći u okruženju filmskih stvaraoca, zaličio sam na njih. Usudio sam se na napišem temu koja me intrigira 15 godina i zahvaljujući pomoći Vuka Ršumovića i Igora Latinovića, koji su mi bili koscenaristi, uspeo sam da dođem do svog prvog seta.
Stiče se utisak da ste veoma skromni iako su stranice vaše biografije ispisali i Holivud i Pariz... Nosite li ih sa sobom ili morate li da im se vratite jednog dana? - Moguće je da sam poneo malo Pariza i malo Los Anđelesa sa sobom. Čekam neke svoje premijere, idem na kastinge... I kao što kaže Ljubomir Simović: "Neizvesnost je često jedina izvesnost." Bukvalno živim tu rečenicu više od dvadeset godina jer nemam stalnu platu pa sam u kontinuiranoj potrazi za sledećim poslom.
Društvene mreže kao neprijatelj
Pravili smo bendove kako bismo privukli devojčice
Kao srednjoškolac, svirali ste u pank bendovima. Šta je danas u mladima ubilo bunt?
- Društvene mreže. I ono što se dešava pred našim očima - otuđenje. Mi smo kao klinci, umesto da razbijamo, počeli da pišemo stihove i sviramo instrumente kako bismo na lep način privukli pažnju devojčica iz naše škole. Potreba da se formiraju bendovi bila je povezana sa početnom seksualnošću svih nas. Nismo imali ni dlake na bradi, ali želeli smo da se dokažemo kako više nismo deca, već muškarci. A mladost uvek ima osećaj da će ceo svet da zaliči baš na nju. Pretpostavljam da je to tako i danas. Međutim, agresivan razvoj društvenih mreža dovodi to toga da se povlačimo u naše sobe i da klikćući na nekom sokoćalu mislimo da utičemo na zajednicu, a u stvari nemamo realnu komunikaciju sa svetom oko nas.
Kurir.rs Jasmina Antonijević Milošević
NE PROPUSTITE
Bonus video:
