Uloga inspektorke Divne Dukić u kriminalističkoj seriji "Besa" vratila je na velika vrata glumicu Hanu Selimović pred televizijske kamere. Prostor koji je njen lik imao u prvoj sezoni ove kriminalističke priče, snimljene u zajedničkoj produkciji "Adrenalina" i Telekoma Srbija, u novim epizodama postao je veći, što je za ovu dramsku umetnicu značilo i bolju šansu da pokaže svoje glumačke sposobnosti. U toj igri pred kamerom, u kojoj se, kako i sama kaže, sve poklopilo, stigao je rezultat koji će gledaoci moći da prate od 27. novembra na kanalu Superstar.
Šta je presudilo da prihvatite ulogu u "Besi" i tako promenite svoj stav o televiziji?
- Odgovor je krajnje jednostavan i ne naročito zanimljiv. Presudilo je to što su svi elementi ovog projekta bili na nivou koji smatram da jedan projekat treba da ispunjava. Scenaristički, produkciono i tako dalje. Nisam želela da učestvujem u bilo kakvoj vrsti TV programa, sem u onoj za koju mi se čini da bih sama želela da gledam. Od ideje do egzekucije uvek je dug put, tako da nikada ne znamo da li ćemo u početnoj nameri i uspeti, ali već u startu moraju postojati određeni parametri zbog kojih se kaže: "Da, na ovo mogu da pristanem." Ova serija ih je ispunjavala i u prvoj, a naročito sada, u novoj sezoni.
Kakve novitete i preokrete donose nove epizode? Koliko se lik vaše Divne Dukić promenio?
- Očekivala sam prostor koji ženski lik ne stavlja samo u poziciju ukrasa ili funkcije, već aktivnog i ravnopravnog učesnika radnje. Srećom, očekivanja su mi se ispunila. Mislim da druga sezona u svakom smislu nadgrađuje sve što smo započeli u prvoj i uopšte ne sumnjam da će ispuniti i očekivanja publike.
Kako je bilo u koži inspektorke? Da li uopšte gluma daje nesvakidašnju šansu da kroz život koračate menjajući s vremena na vreme kožu u koju ulazite da biste živeli te različite sudbine?
- Ne mistifikujem do te mere sopstveni posao, on je samo posao koji daje priliku da se na neki način određeni stavovi zastupaju. Iz ženske perspektive, ovaj lik pruža čitav dijapazon obračuna s problemima s kojima jedna hrabra, ambiciozna, uspešna žena, samohrana majka, žena s mnogo snage, a i sa svojim slabostima i osetljivostima, može da se suočava. U tom smislu, sve su to problemi s kojima se u manjoj ili većoj meri može identifikovati većina žena. Zato nije potrebno navlačiti nikakve kože na sebe. Poslužila je i moja.
Kada ste svojevremeno govorili o uzorima za ovu seriju i odnosu s kolegom Milošem Timotijevićem, spomenuli ste agente Skali i Moldera iz serije "Dosije X".
- Inspiraciju nalazim u svemu što gledam, a referenca koju pominjete bila je Miloševa i moja polazišna tačka u smislu tog platonskog bliskog partnerskog odnosa između dvoje inspektora, taj odnos koji stalno hoda po žici i čini se da se lako može okliznuti iz profesionalnog u nešto drugo. Ova sezona nastavlja taj delikatni hod, a videćete da li se neke granice i prelaze.
Smatrate li i dalje da je od samog žanra važnije da seriju ili film čine likovi s kojima publika može da se poistoveti?
- Svaki element koji čini priču jednako je važan, kako žanrovski okvir sa svojim uslovnostima tako i pojedinačni svet likova, koji, naravno, treba da pruže mogućnost da ih razumemo i da ih osetimo kao bliske.
Da li je hiperprodukcija serija kod nas na ekrane vratila i ženske likove u važnijim rolama?
- Hiperprodukcija je donela još mnogo lošeg igranog programa, sa sporadičnim incidentima, dobrim pokušajima i stvarima koje pomeraju lestvicu. Žene i dalje ne pariraju ravnopravno, većina priča koje gledamo su muške priče, koje centriraju muškarce, većina uloga je pisana za muškarce, tako da su u tom smislu pomeranja mala i nedovoljna. Ipak, drago mi je da učestvujem u projektima koji ta pomeranja stvaraju.
Kao i "Besa", i serija "Tajkun" je kriminalističkog žanra. Koliko je to uopšte presudilo da prihvatite ove uloge i po čemu pamtite rad na "Tajkunu"?
- Po odličnoj saradnji sa svim članovima ekipe, od reditelja Miše Terzića do mojih kolega Dragana Bjelogrlića, Tihane Lazović, Baneta Trifunovića. Sve ih veoma volim i sa svima bih ponovo učestvovala u pokušaju da napravimo nešto zanimljivo.
Zašto glumci sebe gledaju na ekranu s nelagodom i da li je to i vaš slučaj?
- Gledam u početku s nelagodom, kasnije s naporno procenjivačkim tendencijama, a nekoliko godina nakon urađenog posla, retko, ali ponekad čak i sa zadovoljstvom. Ali nisam od onih glumaca što kao ne mogu sebe da gledaju, naprotiv, i na snimanju, kada ima prilike, volim da vidim šta smo uradili. Mislim da je to korisno i da čovek često na licu mesta iz druge perspektive može da vidi na koji način može da utiče, doprinese i poboljša scenu.
Možete li posle svih izazova u glumi da kažete kako ste birali pravi profesionalni put?
- Preispitujem se stalno, jer su okolnosti u kojima radimo često kao prelazak preko dorćolskog trotoara, morate biti koncentrisani i pažljivi da ne stanete u pseći izmet.
Koja je najlepša strana glume?
- Trenutak kada si siguran da je nešto što si upravo izveo bilo tačno i dobro. Kada osetiš da se nešto otelo, nešto što nema veze samo s tvojim svesnim namerama i odlukama, već da se gomila okolnosti poklopila da makar i dva minuta na sceni ili pred kamerom budu ono iza čega možeš da stojiš, zadovoljan.
Publika vas često poistovećuje s vašim ulogama, koliko vam je važno da dokažete ko ste i kakvi ste u stvari?
- Živimo u društvu koje odgaja ljude koji se neumorno dokazuju. Ja se odučavam od te stečene neminovnosti ovog vremena. Na kraju, ništa se nikome ne može dokazati. To je gubljenje vremena. Svako neka misli kako oseća i želi, a ja ću da radim svoj posao i živim svoj život tako da mi to omogući da noću mogu da spavam s mirom. To je jedino merilo.
Kurir.rs Jasmina Antonijević Milošević
NE PROPUSTITE
Bonus video:
