Odrastajući uz majku, dramsku umetnicu Sonju Josić, glumica Jovana Stipić svima u okruženju odmalena je dala do znanja da će i ona krenuti tim putem. Prvi put se pojavila na filmu sa samo dve godine, ali velike uloge stigle su tek sada. U matičnom Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu nosi repertoar, a ponude da igra u TV serijama dugo je izbegavala. Na sreću, stigao je poziv od rediteljke Jelene Bajić Jočić i postala je deo serije "Azbuka našeg života", nastale u produkciji Telekoma Srbija i Kontrast studiosa, koja se od 3. decembra emituje na kanalu Superstar.
Ko je Sara, koju igrate?
- Sara je samo na prvi pogled uzorna supruga i sjajan stručnjak u svom poslu. Međutim, kada zagrebemo ispod površine, upoznajemo drugačiju ženu. Ona ima sve što poželi u životu, što je kod nje stvorilo osećaj dosade. Sara će zato sve uspeti da pokvari.
Po čemu pamtite saradnju s rediteljkom Jelenom Bajić Jočić?
- Jelena je inteligentna rediteljka koja voli glumce i želi da se pre snimanja posveti radu na njihovim likovima. Imali smo probe kao u pozorištu i sigurna sam da se, kad se pogledaju epizode, u glumačkoj igri vidi kompaktnost. Svi igramo istim stilom, što nije nevažno. Svako je razmišljao i o svom liku pre nego što smo se spojili u celinu. Volela bih da na svakom projektu pred kamerom prethodno imam probe.
Glumci najčešće ne vole da gledaju sebe na ekranu. Pratite li vi seriju?
- Ne volim da gledam sebe, ali mislim da je to korisno, jer čovek može mnogo toga da nauči. Nijedan posao koji uradiš nije savršen, a u glumi uvek možeš nešto da popraviš i naknadno razmišljaš kako nešto možeš da napraviš. Kada gledam sebe, imam veliku tremu. Jedva čekam svaku sledeću scenu kao da pratim neki uzbudljivi triler, iako je "Azbuka" jedna obična priča iz Beograda.
Poznajete li privatno ljude koje ste oživeli u seriji?
- Ne poznajem, ali bih volela pa da svakog dana, baš kao i oni, pijem ta skupocena vina. Ipak, njihovi životi nose i neku tamnu stranu.
Šta ćemo videti od Sare?
- Sara će da komplikuje svoj život još više. Međutim, neko od gore će je pogledati i imaće sreće.
Da li ste vi kao glumica imali sreće?
- Nisam imala dovoljno sreće, ali sam u životu radila sve kako sam želela. I uvek smo jedino sami odgovorni za svoje živote. Niko drugi nije kriv što je ispalo sve baš ovako kako jeste. Pozorište je moja kuća, iako glumac može da provede ceo život u njemu, a da ga šira publika ne poznaje. Volim život u teatru, ali je i snimanje jednako uzbudljivo. Nije mi televizija nov teren, mada sam na njoj nesigurnija. Glumac celog života uči, a ja moram da stignem svoje kolege i nadam se da ću dobiti još nekoliko uloga.
Jednu ste nedavno imali i u seriji "Pevačica". Kakvo je to iskustvo za vas?
- Divno sam sarađivala s kolegom Milošem Timotijevićem. Potpuno su različiti bili pristupi rada na te dve serije. "Pevačicu" smo radili u bržem tempu. Više sam uživala u stvaranju "Azbuke".
Igrate stalno neke opasnice, oštrokonđe i zavodnice. Da li su vas reditelji stavili u kalup?
- Jesu. Moguće da sam i ja samu sebe stavila u taj kalup ili nepogrešivo izgledam kao neka zlica. U privatnom životu niko me ne doživljava na taj način i ne bi pomislio da sam rospija. Međutim, ako je to tako, pristajem, ali želim da pitam reditelje: "Dokle više?" Imam 44 godine, a dalje me skidaju pred kamerom. Hoću li već jedno dovoljno ostariti da prestanu? (smeh) Šalu na stranu, svaka uloga može da se uradi na drugi način. To će publika videti u seriji "Azbuka našeg života", jer su me okruživali kreativni ljudi.
Publika vas pamti po odlično odigranoj ulozi u filmu "Čarlston za Ognjenku". Koliko je taj film značajan za vašu karijeru?
- Odmah nakon završene Akademije umetnosti snimila sam film "Žurka" Aleksandra Davića, a nakon toga došao je "Čarlston za Ognjenku" Uroša Stojanovića. Bilo je to divno i veliko iskustvo posle kog sam sam shvatila da pozorište nije više moja jedina ljubav.
Jeste li odmalena znali da ćete postati glumica?
- Tako je. Mama me je uvek vodila na probe u pozorište i zaljubila sam se u taj posao veoma rano. Nisam mogla da dočekam da stasam za akademiju. Tokom gimnazije išla sam u glumačku školu Mire Banjac, ponekad sam zbog glume bežala sa časova. Zapravo, gluma je uvek bila na prvom mestu.
Kako pamtite svoje prvo pojavljivanje na televiziji?
- Imala sam samo dve godine. Moja majka je snimala film "Srna" za Radio-televiziju Novi Sad. Igrala sam malu devojčicu koja je razgovarala sa srnom. Pričala sam joj da mora da bude oprezna i hrabra. Sećam se da sam imala dugačak monolog. Još čuvam taj snimak. Da li se mama tome protivila? - Majka kao da nije shvatila da je upravo ona zaslužna za moju ljubav prema glumačkom pozivu, pa se pred moj prijemni ispit za Akademiju umetnosti svim srcem trudila da me odgovori. Na sreću, nije joj uspelo i ja sam ušla u svoj čarobni svet igre. Mama je moj najveći učitelj i kritičar i jedna drugoj smo divna podrška.
Kurir.rs/ TV ekran/ Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
