U godinu koju tek što smo načeli glumac Nikola Kojo kročio je na najlepši način za umetnika posvećenog svom poslu. Iako ga i danas rado gledamo u reprizama onih filmskih i serijskih ostvarenja koja nam, najčešće u ovo praznično vreme, bude nostalgiju za nekim bezbrižnijim vremenima, ovoga puta odlučio je da radost u domove svoje publike unese kao reditelj i glumac novom mini-serijom "Čudne ljubavi".
Puna humora i dočekana od gledalaca na najlepši način, ova komedija ispunila je njegovu misiju da nam svet, bar dok je gledamo, učini boljim. Svi do jednog, njegove kolege koje je okupio oko ovog posla, potvrda su da slava ovog dramskog umetnika ne jenjava ni u trenutku kad mu karijera ulazi u petu deceniju trajanja, a želja da se pored glume bavi i režijom i produkcijom otkriva entuzijazam s kojim ulazi u svaki novi posao.
Kad se i kako rodila ideja da snimite seriju "Čudne ljubavi"?
- Ideja se rodila u glavi Bobana Jevtića i u produkcijskoj kući Fajerflaj. Ja sam samo pozvan da režiram. Uključio sam se i u pisanje jer je Boban, koji je kreator i scenarista ove serije, bio zauzet drugim poslovima u matičnoj kući, a rok koji je bio pred nama bio je kratak.
Da li se reakcija publike podudara sa onim što vam je bio utisak dok ste snimali?
- Po onome što dolazi do mene, publika je vrlo zadovoljna i željna ovakvih nežnih, neagresivnih formata. Da, dobili smo ono što smo želeli i čemu smo se nadali dok smo stvarali. Mada, čuo sam i poneki komentar da u seriji nema "uzbuđenja". Tada sam shvatio koliko su mladi ljudi u stvari čipovani odsecanjem glava, krvlju, ubistvima i koliko je njima forsiranje agresije ohladilo najvažniji organ - srce. Sada sam još zadovoljniji što smo proizveli nešto ovako lekovito i opravdali misiju umetnika, a to je da menja svet nabolje.
Jeste li možda pomišljali i na to da je vreme za nove scenarije pred kamerom koji će se gledati u praznično vreme, s obzirom na to da smo dugo Novu godinu i Božić slavili uz brojne stare reprize?
- Nije samo stvar beskonačnih repriza. Naravno, i to je jedna ozbiljna nebriga o narodu. Stvar je u delima koja su pitoma, nežna, koja donose pravo raspoloženje koje je potrebno u ovako teškim vremenima. To je razlog zašto sam se obradovao Bobanovoj ideji i prihvatio da ovo režiram u neprijatno kratkom roku. Napominjem da je od ideje da se ovo uradi do emitovanja prošlo nešto više od šest meseci.
Kad pominjemo reprize, tu su i mnogi filmovi koje i dalje rado iznova gledamo, a kojima ste dali svoj pečat. Gledate li i vi danas ostvarenja kao što su "Otac na određeno vreme", "Žikina dinastija"...?
- Ne. Ta dela imaju jednu naivnost i bezbrižnost prošlih vremena, ali su toliko puta reprizirana da nemam više želje da se podsećam. Voleo bih da malo živimo to vreme u kom su se snimali ti filmovi. Kad su ljubaznost, lepota, duhovitost i nežnost bili vrline. Kad su zvezde bili neki drugi, a ne političari, starlete i rijaliti ''zvezde''.
Po čemu pamtite starije kolege koje, nažalost, više nisu s nama - Milenu Dravić, Dragomira Bojanića Gidru, Ljubišu Samardžića... Jeste li neke njihove savete upamtili?
- Pamtim ih po posvećenosti, obrazovanju, ljudskosti, društvenom angažovanju. Neke od njih pamtim i po skromnosti, neke po boemštini, neke ovako, neke onako, ali savete svakako pamtim i ne citiram. Tako sam sazdan. Sve nekako filtriram i sačuvam u srcu i podsvesti.
Postoji li nešto što vam se tada u glumi nije dopadalo i što ste maštali da promenite, pa ste danas kao glumac, reditelj i producent uspeli?
- Gluma nije forma, koncept ili moda. Svako ko pod to potpadne ne nosi u sebi ono što je u glumi i u svim drugim umetnostima najvažnije: iskrenost. Oko pravog gledaoca, slušaoca, poštovatelja slikarstva, muzike, baleta, svega što pripada umetnosti, uvek će pored veštine i dara, prepoznati iskrenost. Tu se nikad ništa neće promeniti.
Kolege koje ste birali za "Čudne ljubavi", ali i za svoj rediteljski prvenac "Stado", veoma vas hvale. Da li je reč o osobinama kojih niste svesni ili se ipak kao reditelj prema njima ponašate mudrije od ostalih jer ste i sami glumac?
- Ima tu svega. Ponavljam se, ali uvek ističem da sam u karijeri bio i lopov i policajac i advokat i sudija. Da prevedem: glumac, reditelj, producent, klaper i još svašta. Znam kome šta prija, koga šta boli, ko šta ume, ko će naučiti. Pre svega me hvale jer ih volim i poštujem. Jer su retka vrsta. Posebna. I ja sam im na tome zahvalan. Ne biram ih samo kao dobre glumce. Kod mene prvo igraju dobri ljudi, pa tek onda sve ostalo.
Jeste li u slučaju kad igrate u ostvarenju koje i režirate najstroži prema sebi?
- Sebe nehotice zanemarujem. Najvažniji mi je ceo proizvod. Takav sam i kad ne režiram. Ne zato sto sam kontrol-frik ili "duša od čoveka", nego zato što iskustveno znam da je samo celina važna. Samo u dobrom filmu je sve dobro.
Publici deluje da vam svaki žanr ide od ruke. U kojem se vi osećate najudobnije?
- Žanr postoji u folderima na platformama, odnosno u onome što su nekad bili video-klubovi. Žanr je entertejment. Za mene je žanr nepostojeći. Kao nacije. Postoje dobri i loši ljudi i dobri i loši filmovi i serije. Često su mešanci najlepši ljudi...
Smatrate li srećnom okolnošću to što ste gotovo istovremeno igrali inspektora Tomića u "Crnoj svadbi" i vlasnika kafića u "Radio Milevi"? Obe serije publika je izuzetno zavolela, a među prvim komentarima je onaj da je pre svega podela bila tačna...
- Pa ne znam da li je bila tačna. Svi smo mi zamenljivi. Znam samo da sam radio najbolje što mogu u datim okolnostima. Tako se bar postavljam prema poslovima koje dobijam. Opet kažem, igrao sam na svim pozicijama u timu, tako da znam koliko je teško obezbediti novac kao producent, koliko je reditelju stalo da uradi najbolje što ume i u skladu s tim i ja dajem najbolje što mogu.
Pojava vašeg lika na kraju prve sezone serije "Tajne vinove loze" zaintrigirala je gledaoce. Šta smete da kažete o nastavku, u kojem će vas biti više?
- Ne smem ništa. Ugovor o poverljivosti mi ne dozvoljava da otkrivam detalje priče.
Kako ste reagovali kad ste dobili poziv za snimanje rimejka "Žikine dinastije"?
- Obradovao sam se. Naročito kad sam pročitao scenario Milene Marković, verovatno jedne od naših najvećih spisateljica. Inače, kuriozitet je da je njen otac Joca Marković pisao prethodne delove tog serijala. Nažalost, za taj film je obezbeđeno tek 10 odsto sredstava i nema sluha među emiterima da prepoznaju potencijal takvog dela. Ili je smeh ipak postao subverzivna delatnost u našem društvu.
Jeste li uopšte nostalgični i poredite li popularnost koju ste stekli kao dečak i slavu koju danas imate?
- Jesam, nostalgičan sam. Ja sam čovek prošlog veka. Rođen u Beogradu, vaspitavan kao Jugosloven i građanin sveta. Mnogo mi nedostaje takvo okruženje. Žao mi je što mladi veličaju i vole samo političke granice koje su im neke alave budale odredile i mrze sve što nije to. Verovatno će, kad dožive još neka prekrajanja njihovog okruženja ili kad obiđu malo sveta, shvatiti o čemu govore ljudi mojih stavova i iskustava.
Citirate li ponekad i vi Nikolu iz filma "Mi nismo anđeli" kao i hiljade obožavalaca ovog ostvarenja?
- Više živim život Nikole iz "Anđela 2". Imam tri ćerke lepotice. (smeh)
Kurir, TV ekran, Jasmina Antonijević Milošević
NE PROPUSTITE
Bonus video:
