Tek je ušao u 21. godinu, a mladi glumac Luka Grbić već je osvojio srca kako pozorišne, tako i televizijske i filmske publike. Naime, samo tokom 2021. imao je četiri premijere u pozorištu, jednu bioskopsku sa ostvarenjem "Južni vetar" i televizijsku sa serijom "Tajne vinove loze". Svaki zadatak odradio je besprekorno tačno i po ukusu publike, koja ga je nagradila samo pozitivnim reakcijama. Dok sprema još jednu premijeru u BDP, komad "Zaljubljeni Šekspir", Luka sumira utiske s premijera komada "Divlje meso", "Bokeški d-mol" i "U raljama života".
Jeste li zadovoljni svime što ste postigli tokom protekle godine?
- Bila mi je lepa i privatno, a i profesionalno veoma plodna. Imao sam premijere u Ateljeu, u BDP i u "Buhi", u tri meni veoma draga pozorišta, premijerno su prikazani film "Južni vetar: Ubrzanje" i serija "Tajne vinove loze", a radio sam i na seriji "Što se bore misli moje", gde sam isto imao veliku ulogu, a čije snimanje nastavljamo u aprilu. Godinu sam ispratio tako što sam završio i snimanje serije "Bunar".
Šta vas je najviše obradovalo od svih pomenutih poslova?
- Šekspir je divan, Knez Miškin neverovatan, a raditi s rediteljem Lolićem je isto velika čast. Antigona me je vratila zadatku koji sam na fakultetu imao teškoće da uradim. Tako da su mi sve četiri nove uloge u pozorištu bile uzbudljive i radujem se svakom novom izvođenju.
Da li vam je žao što se završila vaša priča u nastavku filma "Južni vetar"?
- Naravno da jeste. Pre svega, radio sam s divnom ekipom i tako veliki projekat, ali mi je istovremeno i drago što sam tu scenu pogibije mogao da podnesem u korist narativa, koliko god morbidno zvuči. Bio sam taj koji plaća cenu.
Upravo tu ste imali prvi poljubac, ali i prvu smrt na filmu.
- Nije ovo bila glumačka smrt kao u Šekspirovo vreme, u stilu "avaj, umirem!" Više iznenadna, pa nije ostavljala mnogo prostora za igru.
Kako postižete da uskladite posao, studije i privatan život? Ko najviše trpi?
- Porodica, društvo, devojka i ja. Mora da se napravi balans. Otkako sam dobio mnogo obaveza, oko mene su ostali ljudi koji ih razumeju i koji su me sad pustili znajući da ću da im se vratim. Moj fokus je na poslu, jer to volim. A lepa strana ovog posla jeste da se i te kako prožima s privatnim životom. Živim na faksu, izuzetno volim drugare s klase i profesore, radujem se kad odlazim u pozorišta i srećem se s kolegama. Imam sreću da život ne delim na rad i na uživanje nakon rada. Sve je to jedno.
Da li je tačno da biste nastavili život u inostranstvu da vas pozorište ne vuče da ostanete?
- Ideja mi je bila da upišem master negde preko, i to mi je veoma velika želja od koje neću da odustanem, ali sačekaće kraj godine jer imam poslovne ponude koje se teško odbijaju.
Imate li još neku neostvarenu želju?
- Da skinemo jaram ropstva sa sebe. Da očistimo Srbiju, da ne zagađujemo državu i da živimo u gradu koji volimo, da ga ne kvarimo, da prekinemo da konzumiramo kao nenormalni. Svim nezasitim ljudima želim da se zasite već jednom i da ne uzimaju više nego što mogu da pojedu. Ja imam sve što mi je potrebno za sreću. Treba mi samo da radim i budem s ljudima koje volim.
Kurir.rs/ Ljubomir Radanov
NE PROPUSTITE
Bonus video:
