Nikada do sada na album nije stavila neku pesmu iz svog rodnog Niša, a sada će to da bude ona najpoznatija - "Niška Banja", na njen način! Obeležava dve decenije Bistrika, a porodica je za nju bila i ostala kruna života.
Dostojanstvena i damska čuvarka naših tradicionalnih pesama Bilja Krstić pažljivo priprema svoj jubilej. Njen orkestar Bistrik je ono čime se ponosimo, a interpretatorka je uspela da sačuva i svoj muzički stil, kao i dve divne ćerke i unuku. Njih četiri uživaju kad su zajedno i nema prepreke koju do sada nisu savladale.
Ovih martovskih dana zabrinuli smo se za vaše zdravlje. U pitanju je bio koksaki virus. Kada ste se razboleli, koliko je to imalo veze s kovidom i ima li još tragova bolesti?
- Sada se osećam dobro. Imala sam i koronu. Na svu sreću, bio je lakši oblik. Ono što me je mnogo uplašilo je prošlo, a to su problemi s koksaki virusom. Sve je počelo pre dve godine... Slabost sam osećala nekoliko meseci pre nego što sam shvatila da nešto zaista nije u redu. Svoje stanje sam pripisivala trenutnom umoru i, naravno, nastavljala sa obavezama. Kada je ustanovljeno da imam koksaki, u potpunosti sam se izolovala i vreme provodila u stanu. Koksaki zahteva čeličnu disciplinu. Taman kad sam se malo oporavila, desila se pandemija. Danas baš vodim računa o zdravlju, pa kada se desi da preteram sa obavezama i osetim kratak dah i zamor, umem da povučem ručnu i stanem.
Sada vam baš treba snage jer orkestar Bistrik slavi 20 godina postojanja. Veliki je to jubilej jer ste proneli slavu naše izvorne i etno muzike širom sveta. I trajete! Čime to objašnjavate?
- Jubilej Bistrika trebalo je da se proslavi prošle godine, ali smo sve pomerili za ovu, iz poznatih razloga. Divno smo se organizovali da ovaj važan datum obeležimo koncertima, ali i dokumentarnim filmom i novim albumom, onako kako i dolikuje. Kažu da sve što je prirodno dugo traje, a mi pevamo te "prirodne pesme", kao što ih je zvala moja Lenka kada je bila mala. Ljudi su prepoznali iskrenost i predanost u ovome što radimo, imamo veliku podršku publike, a to je već dovoljno za trajanje. Nadam se da će Bistrik istrajati još neko vreme, da proslavimo i 25 godina, pa u penziju!
Za novi album prvi put ste otpevali pesmu iz svog Niša. Koja je to pesma? I zar je trebalo dve decenije da vaš rodni grad dođe na red?
- Često sam razmišljala koju bih od niških pesama uvrstila. Klonila sam se onih koje slove za hit. Ipak, ako već imam najpoznatiju pesmu iz mog rodnog grada na albumu, htela sam da napravimo novi, atraktivni aranžman koji neće da remeti pesmu. Najpre sam pokušala sa originalnim tekstom pesme "Niška Banja" autora Dušana Cvetkovića koji se nekada pevao. Odustala sam, jer bih više volela da jednog dana sve te pesme koje je komponovao moj čuveni Nišlija snimim na posebnom albumu. Da mu Bistrik i ja odamo počast i zahvalimo za sve što je uradio za naš grad. Snimili smo "Nišku Banju" i radujem se što je jedan od aranžera čuveni niški džez kontrabasista Nenad Vasilić. On je pesmi dao poseban pečat. Gotov je i spot, koji će biti prava muzička razglednica Niša. Ovih dana objavićemo ga na našem Jutjub kanalu da najavimo novi album, koji izlazi u aprilu.
Koncert 10. marta u Novom Sadu, ovogodišnjoj prestonici evropske kulture, bio je zaista veličanstven. Otvorili ste program "Seoba duša" i da li ste imali upravo taj osećaj koji je opisao Crnjanski?
- Novi Sad nas je primio fantastično! Dobili smo sjajne kritike, naslov jedne je: "Veličanstvena i energična Bilja Krstić, kao čista magija". Mnogo volim Novi Sad jer me je primio u zagrljaj jos daleke 1978. I evo, do danas je ta ljubav obostrana i istog intenziteta. Pesme koje smo izveli su iz različitih delova naše zemlje, tu su i pesme naših suseda, one se prepliću, putuju kroz vreme i ponovo sreću... Plove tom rekom koja simboliše proticanje i neprekidno kruženje, nešto kao "beskrajni plavi krug" kod Crnjanskog.
Bistrik se našao i na plejlisti čuvenog Endija Rodžersa i radija One World Music. Kako Englezi doživljavaju etno-muziku s naših prostora?
- Biti na tom radiju je velika čast. Nije prvi put da je Bistrik na njihovoj prestižnoj listi. Endi nas je više puta predstavljao u svom programu. Englezi su oduševljeni jer čuju nešto potpuno drugačije od onoga što se godinama nudi sa ovih prostora. Naše tradicionalne pesme koje izvodimo na maternjem jeziku su njima mnogo zanimljivije nego kad slušaju kako mi na engleskom izvodimo pop, rok... Imaju oni toga napretek, tu su neprikosnoveni.
Duboko ste vezani za ćerke Milicu i Lenku Arsić. Da li njima teško padaju vaša putovanja, odsustva?
- Milica, Lenka i ja smo dugo živele zajedno. Naučile smo da uvek budemo tu jedna za drugu, i kad se dešavaju lepe i one manje lepe stvari. Dok su bile male, jedva su čekale da se vratim s puta. Ništa se nije promenilo. Bez obzira na to što obe žive samostalno, ne mogu da dočekaju da se vidimo posle mojih putešestvija i onda razgovorima nema kraja.
PAZIMO SE I ČUVAMO
Dopada li vam se život u kući?
- Naša kuća je uvek bila mesto koje smo obožavale. Tu se razgovaralo, radovalo, opuštalo, pevušilo i donosile su se važne odluke. Bilo je i teških trenutaka koje smo savladavale. Sve u svemu, mi smo kao i mnoge porodice koje se paze i čuvaju. Kad sam imala problem s koksaki virusom, Lenka je preuzela odgovornost oko namirnica, Milicu smo zbog moje unuke Noe poštedele, ali i ona se maksimalno uključila. Nisam brinula da će mi nešto faliti. Provele smo dosta kvalitetnog vremena zajedno, čak i u izolaciji, koja je, nadam se, iza nas. Važno je da možemo da se oslonimo jedna na drugu i da pružamo međusobnu podršku.
Kako je kad deca odu svojim putem?
- Kad je Milica rešila da se osamostali, bila sam pomalo uplašena kako će se snaći. Onda se rodila naša princeza Noa i tada sam shvatila koliko je sposobna, jaka, svoja i posebna u svemu. Ona je sa svojom porodicom, Lenka je odskora iznajmila stan. Radujemo se svakom zajedničkom trenutku, viđamo se i čujemo često, organizujemo šetnje, ručkove... Moram priznati da je divan osećaj kada decu izvedete na put i ona počnu svoj samostalni život.
Štampa je puna Lenkinih fotografija. Dive se njenoj lepoti i daru za pevanje, koji je, a čemu čuđenje, nasledila od vas. Namerava li da se bavi muzikom?
- Ona obožava da peva i volim da je slušam. Ima neku specifičnu boju glasa i ume da iznese pesmu. Muzikalna je i mnogi pitaju zašto se profesionalno ne bavi pevanjem, a ja na to imam samo jedan odgovor: protiv sam! Jednostavno, muzička matrica koja je poslednjih godina moderna u našoj zemlji svakako nije ono čime bi se Lenka bavila... a sa ovim što voli da peva, teško bi živela.
Vaša porodica je prava ženska kuća. Kako se različite generacije slažu? U čemu najviše uživate?
- Najviše uživamo u Noi! Volimo da se igramo s njom, da pevamo na karaokama i to je glavna zabava u kojoj beskrajno uživamo i ona i mi. Volimo da organizujemo gledanje nekog dobrog filma, a posebno je zadovoljstvo kada nam Milica dozvoli da gledamo fotografisanja bebica u studiju "Noa". Ona nam dođe kao Gugl za razna važna obaveštenja - sve prati i nju pitamo sve što nas zanima. Obožavamo njene kolače, Lenkine specijalitete i preporuke šta da čitamo, koju izložbu da pogledamo... A našu kumu Goru (glumica Gorica Popović, prim. aut) moja deca doživljavaju kao moju rođenu sestru. Nju pitamo za pozorišne predstave, vezove, pletivo...
Kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović
NE PROPUSTITE
Bonus video:
