Jedan od omiljenih glumaca današnjice kaže da je morao da nađe način kako da sebe dovede u takvo stanje da odvoji sebe od lika koji igra. On kaže da je sve scene zaboravio čim je izašao sa seta.
Glumac Igor Đorđević iznova osvaja srca publike svojim talentom, a na radost mnogih u proteklih nekoliko godina imali smo prilike da ga gledamo u više od deset serija, kao i u filmu “Dara iz Jasenovca”, gde je igrao ozloglašenog zapovednika ustaškog logora.
On dodaje da, uprkos tome što mnogo radi, nije umoran.
- Trudim se da ne budem. Radim posao koji sam sanjao da ću raditi. Sebe podsećam da je ovo nešto što je privilegija i od toga živim. I mislim da čovek ne bi trebalo da bude gord i da se oseća umorno, nego da bude radostan - rekao je Igor Đorđević za “Blic”.
On se dotakao hiperprodukcije i otkrio nam kakvi ga likovi najviše inspirišu.
- U Hameda iz “Državnog službenika” sam se zaljubio na prvo čitanje. On je jedno otelotvorenje onog oportuniste, ali u onom najlepšem smislu te reči, ako ta reč uopšte ima lepši smisao. Probaće sve da iskoristi, upravo zbog njegovog karaktera se dešavaju neke nepredviđene stvari za državu. Takve likove sa radošću idem na set da snimim. Ima i likova kao što su Ante Vrban u “Dari iz Jasenovca“, koji me je koštao ulaskom u tu vrstu psihologije i patologije. Kao doktori, ne birate pacijenta kojeg ćete da lečite, nego ko vam dođe na sto - istakao je Igor.
Prema njegovim rečima, nije bilo lako ući u um takve osobe.
- Izbrisao sam sve iz svoje glave, sekund nakon što smo završili snimanje. To je jedini način da se ide dalje. Stvar je u tome da ste morali da dovedete sebe u takvo stanje, da ta uniforma i okruženje koje je napravljeno, sa svom tom decom u logoru, da treba da se osećate dobro, a ne da se naterate. Da to što ćete da ubijete deset ljudi i nakon toga otići da jedete, da za vas to ništa ne znači. Jungova teza je da svaki čovečji um ima senku i da je svaki čovek sposoban da nanese zlo, samo su stvari, okolnosti i način na koji mi osvestimo to - kaže glumac, koji ne bi gledao film, ali nije mogao da ga izbegne.
- Bilo je svakojakih vrsta katarzi jer je to stvarno... Ne znate koliko čovek može da uradi dobrog, ali za zlo, eto to je granica... Kada prolazite kroz to, onda vam treba jedno čišćenje, bilo je naporno, ali je ta priča morala da se ispriča i najgore što možemo da uradimo je da žmurimo i okrećemo glavu od toga i kažemo: “Ne, ne, mi nismo takvi. Ne bismo to nikada uradili”. Jer u tim okolnostima je pitanje da li biste bili Šindler koji spasava Jevreje, da ste odrasli u Nemačkoj, ili biste bili onaj koji pritiska dugme ili čuvar, a verovatnoća je ogromna da biste bili čuvar.
Mnogi su komentarisali da današnja hiperprodukcija šteti glumcima, a Igor ne deli to mišljenje.
- Ovo je jedna renesansa u televizijskoj produkciji. Ni po ljudstvu ni po profesionalizmu ne zaostajemo sa svetom. Kada sam završavao Akademiju snimale su se dve serije, bio je „Mješoviti brak“ i neka Pavićeva serija na RTS-u. Da dobijete seriju da snimate je bila misaona imenica. Snimali su Vojin Ćetković, Nikola Đuričko... Reditelji i produkcija nisu sebi dozvoljavali da se upuste u rizik da uzimaju nekoga ko nije proveren.
Uzor su mi bili Dugalić i Radmilović
Igoru su mnoge starije kolege bile uzori, nakon čega je počeo da razmišlja o ideji da i on postane glumac, a jedni od njih su bili Nebojša Dugalić i Zoran Radmilović.
- Mnogi... Od Dugalića, preko Zorana Radmilovića, on je uticao na mene preko tog “Radovana Trećeg”, da počnem da razmišljam o sebi kao glumcu, bilo je mnogo njih koji su mi bili inspiracija kao klincu. Sve predstave koje sam gledao u Beogradu, nisam iz Beograda, nego mora da se organizuje put da se dođe u pozorište, sve su ostavile na mene utisak toliki da sam na kraju i sam postao glumac - rekao je Igor.
(Kurir.rs/Blic)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
