Iako je široki auditorijum najviše zna po ulogama u serijama, lepa glumica uživa dok igra klasični repertoar - makar na studijama. Za sebe kaže da je realna, ne pravi fensi jela i nije pobornik gladovanja već zdrave ishrane i treninga.
Dragana Mićalović diplomirala je glumu na dva fakulteta i ovih dana je to uradila na FSU (Fakultet savremenih umetnosti) u Beogradu. Tako je i druga sestra Mićalović još bolje naoružana za karijeru koja je čeka. Uz nesporni talenat, njena gusta, tamna južnjačka lepota stvorena je za velike uloge, klasike. A pored glume, i njen porodični život je bogat, tradicionalan i okrenut pravim vrednostima.
Upravo ste odigrali premijeru diplomske predstave "Magbet", gde igrate Ledi Magbet. Koliko znači igrati Šekspira?
- Privilegija je nas studenata da radimo ono što možda nikada u životu nećemo imati prilike da radimo. Pošto sam, uporedo sa studijama glume, igrala u raznim serijama, kad bih posle toga došla na fakultet, kao da sam se vratila u neko davno vreme. Naši profesori potenciraju rad svojih profesora tako da nas i na taj način vraćaju u prošlost. Citiraću reči profesora Nenada Maričića, koji nam je rekao: "Uživajte u igri i procesu kroz koji prolazite sada... Retko se otvara prilika da sve klasike koje ste prošli na akademiji prođete i van nje". Zahvalni smo na tome.
Vratili ste se u prošlost i u mjuziklu "Neki to vole vruće". Glumite lik Puslice, po kojoj pamtimo Merilin Monro. Ovog leta navršava se 60 godina od njene smrti. Da li vam je bila inspiracija?
- Gledala sam da budem svoja, ali sam analizom lika počela da se bavim životom Merilin Monro, njenom ličnošću. To mi je bilo reper za ulogu, način na koji su je doživljavali kao Merilin: lepa, atraktivna, vrcava plavuša, pomalo isprazna. A bila je sve samo ne isprazna. Po mom osećaju, ona je liku Puslice dala pravi deo sebe. Merilin je živela u za nju čudnom svetu, bila je dete u telu žene. Bila je željna samo prave, iskrene ljubavi, a gledali su na nju kao na biće niže inteligencije. Delovala je možda tako zbog svoje slatkoće i šarmantnog duha. Ili se time branila.
Postoji i treća velika uloga: u Narodnom pozorištu u Nišu igrali ste Anu Karenjinu, u režiji Irfana Mensura. Kako ste preživeli Karenjinu?
- Bila mi je to prva profesionalna uloga u pozorištu i nisam mogla da verujem da ću biti Ana. Irfan je gledao naš ispit sa prve godine glume, gde smo igrali Čehova, i bilo mu je jasno da ću to biti ja. Na prvim probama pitala sam ga: "Jeste li svesni svoje nesvesnosti što ste mene izabrali?" Sve glumice sanjaju da igraju Anu Karenjinu, a ja nikada nisam žudela za njom. Realna sam i potiskujem stvari koje su mi nedokučive. Ali verovala sam Irfanu. Desila se korona, razboleli smo se i u toj pauzi tražila sam kakva je bila Ana. Išla sam toliko daleko da sam razmišljala kakva joj je bila majka, kakva je bila kao devojčica... Tako sam pokušala da je osetim.
Šta je, po vama, najveći problem Ane Karenjine?
- I mi koji prerano uđemo u javni život imamo stege, taj kamen koji nam leži na grudima. Ne možemo da udahnemo vazduh punim plućima, ni da radimo sve kako bismo želeli. Tako sam i ja potisnula svoju slobodu. Ja sam Anu Karenjinu doživela kao nekoga čija duša vrišti za slobodom. I ja sam je tako branila. Ništa se od tog vremena nije promenilo. Takve ljubavi su i danas zabranjene ljubavi. Opet je ostalo da su prave ljubavi i najteže. Na kraju se i ne ispune.
"Ana Karenjina" nije samo ljubavna priča već je i porodična. Vi ste odrasli u skladnoj porodici i gde je njeno mesto u vašem životu?
- Nas tri sestre odrasle smo sa uverenjem da je porodica početak i kraj. Tata je bio protiv toga da se Boba i ja bavimo glumom jer je znao da taj posao ume da odvuče i potroši čoveka. Ali i Sloboda i ja, upravo zbog temelja koji smo dobile od roditelja, znale smo uvek šta nam je cilj. Moj najveći cilj u životu je da sutradan postanem majka i stvorim porodicu. Ne bih nikada u životu ugrozila porodicu radi posla. Sada, kad sam sama i gradim svoj život, neke druge stvari mnogo trpe - privatni život, prijatelji... Ali moja porodica ne sme.
Kakva ste tetka sestričinama?
- Njih četiri kažu: najbolja na svetu! Ja sam im više drugarica, doživljavaju me kao blisku po godinama, što mi prija, ha-ha. Ipak, ne dopuštam im ništa u ponašanju što im brane roditelji. Njihovi roditelji su ih vaspitali i ne smemo to da kvarimo. Ali zajedno vozimo rolere, pričamo o raznim tajnama, i uvek će biti tako. Obe sestre su dobile po dve devojčice, tako da imam divnu žensku četvorku, moju bandu i puno garderobe za njih, ha-ha.
Zovu vas u emisije o kuvanju. Kuvate li i kod kuće, nešto ozbiljno ili fensi?
- Ne znam da spremam ništa od fensi jela. Znam ono što me je učila majka: da mesim pogaču, pravim mekike, mućkalicu, sataraš... Volim što smo sve tri to naučile od mame. Nemam mnogo vremena, a nije baš i da imam za koga kod kuće da kuvam. Često naručujem jer snimam po ceo dan, ali izbegavam brzu hranu. Kako god, naručivala hranu ili je nosila sa sobom, uvek je to kuvana hrana. Trudim se da se hranim zdravo.
TATINA BORA
Prirodno ste lepi, ali treba to i održavati. Kada je izgled u pitanju, šta ne propuštate, šta vam je najvažnije?
- Veoma vodim računa o sebi, sve mi je važno. Takvog sam tipa građe da, kada god smršam, gubim u rukama, odmah se primeti. Moj trener kaže da sam jedina žena u teretani koja voli da radi ruke. Nedavno sam počela da trčim, po petnaestak minuta. Što se salona lepote tiče, od 365 dana, ja sam 360 pod punom šminkom na snimanjima. Ne smem da radim ništa što će mi ugroziti mimiku, gestikulaciju. Idem na biorevitalizacije i mezoterapiju lica. Hvala genetici što trenutno ne moram da radim više od toga. Imam jednu boru nasred čela i majka mi govori da se ne mrštim. Nasledila sam je od oca. Zasad, neka je tu. Podseća me na njega.
Pošto uvek morate da budete fit, stalno idete u teretanu. Izjavili ste da to radite kako biste se ugojili. Je li to šala?
- Ne. Bila sam užasno mršava, što je zabrinjavalo i mene i moju porodicu. Tokom korone sam naglo oslabila. Iako sam jela veoma mnogo, bilo mi je veoma teško da se ugojim i kilogrami nikako nisu mogli da se vrate. Uz pomoć mog trenera i jake proteinske ishrane, uspela sam da se ugojim. Sad sam malo i preterala, ha-ha. Dobila sam mišićnu masu, što sam i htela. Ovo vreme je pomalo zabrinjavajuće, posebno za mlade ljude, a to je gladovanje koje ne podržavam. Treba da se podigne svest o tome. Deca moraju raznovrsno da se hrane.
To znači da žene treba u kuhinji da provode mnogo vremena, a pritom rade, opterećene su.
- Nije baš tako. Postoji posuđe, vrlo dostupno, u kome se kuva na pari i sve namirnice odmah stavite u njega. Ne mora žena satima da bude pored šporeta. Imam ga i ja, uštedelo mi je dosta vremena. Najzad, to radite za svoje dete. Ja sam dokaz. Moja majka je radila po 12-13 sati u frizerskom salonu pa je uspevala da svakoga dana imamo nešto kuvano za ručak. Kad budem postala majka, neće mi biti teško da kuvam i noću! I sada, kad se vratim sa snimanja, umem sebi nešto da spremim. Kad postoji volja, može to da se uradi.
Jeste li zaljubljeni? Ne morate da odgovorite.
- Ako ne moram da odgovorim, onda ne moram.
Kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović
NE PROPUSTITE
Bonus video:
