Pedesetih godina prošlog veka u Sjedinjenim Američkim Državama postojao je izražen strah od komunizma - same ideologije, propagande, aktivista. Hladni rat i opasnost od nuklearnog sukoba postajali su sve oštriji, izbio je i rat u Koreji. Proces koji se danas naziva makartizam, po senatoru Džozefu Makartiju, tada vodećem u tzv. lovu na crvene veštice, mnogim ljudima doneo je velike probleme, ali je paradoksalno doveo do stvaranja dva vrhunska vesterna, "Tačno u podne" i "Rio Bravo". Ova dva "kaubojca", žanra koji se opravdano može nazvati najameričkijim, zapravo su proizvod sukoba, kako ličnog, tako i ideološkog.
Džon Vejn je jedan od najpoznatijih filmskih kauboja. Međutim, kao ikona žanra, bio je veliki protivnik jednog od najslavnijih vesterna, a po mnogima i jednog od najboljih filmova svih vremena - "Tačno u podne".
Džon Vejn je taj film nazvao nečim najantiameričkijim što je ikada gledao. Gari Kuper, inače Vejnov prijatelj, glumi šerifa koji odlazi u penziju pošto se oženio kvekerkom, pripadnicom hrišćanskog pokreta koji se odlučno protivi nasilju. Šerif Vil Kejn želi da udovolji svojoj supruzi i počne da radi kao trgovac, ali saznaje da u grad dolazi njegov ljuti protivnik Frenk Miler i da je sukob neizbežan. Kejn moli građane za pomoć, ali ga ogromna većina odbija i ovaj je prinuđen da se bori sam. "Tačno u podne" podelio je gledaoce i kritiku.
Osvojio je četiri, a bio nominovan za još tri Oskara. S druge strane, ljudi poput Džona Vejna žestoko su kritikovali film, a scenarista Karl Forman je kao bivši član Komunističke partije odgovarao pred Komitetom za antiameričke delatnosti, te je dospeo na crnu listu i karijeru uspešno nastavio u Velikoj Britaniji, gde je bio koautor "Mosta na reci Kvaj". "Tačno u podne" je kritikovan ne samo zbog odbijanja Amerikanaca da pomognu svom šerifu nego i čina šerifa prinuđenog da moljaka za pomoć. Kao odgovor, Džon Vejn je s režiserom Hauardom Hoksom snimio "Rio Bravo", danas takođe legendarni i uticajni vestern, po čijim motivima je kasnije snimljen "Napad na policijsku stanicu broj 13", a u svojim filmovima ga citira Kventin Tarantino.
"Rio Bravo" ima sličnu situaciju, ali se priča razvija drugačije. Šerif Džon Čens hapsi brata lokalnog moćnika zbog ubistva i dok čeka kolege da ga sprovedu u državni zatvor, svestan je će biti pokušaja da se ovaj nasilno oslobodi i priprema se za opsadu. Čens odbija pomoć svih (ne želeći da dodatno ugrožava živote meštana) osim svoje ekipe otpadnika, sastavljene od alkoholičara, čoveka koji šepa, mladića usijane glave i jedne kockarke. Upadljivo noseći pušku, Čens zapravo pokazuje da zbog godina više nije u stanju da potegne pištolj kao nekad, a njegovi pomagači, takvi kakvi su, budu od velike pomoći. I ovako, u kratkim crtama, jasna je namera Džona Vejna kako je želeo da ispravi filmsku antiameričku nepravdu, ali bitno je napomenuti i to da, ne samo što se danas "Tačno u podne" ipak smatra boljim filmom, stvari nisu crno-bele i likovi se ne mogu tek tako odbaciti kao kukavice.
"Tačno u podne" je smešten posle Američkog građanskog rata, u kome je supruga Vila Kejna izgubila oca i brata, ljudima je nasilja preko glave i neki s pravom smatraju da je sukob Milera i Kejna ličan i da nema veze s njima. I da, Miler i Kejn imaju nerazrešene probleme iz prošlosti. Neki smatraju da bi trebalo sačekati novog šerifa da reši problem, nekima se čini da zbog novostvorenog reda i zakona zarađuju manje u odnosu na stara turbulentna vremena i za to krive političare. Ovako posmatrano, likovi nisu nužno antiamerički, iako se "Tačno u podne" tumači i kao metafora na makartizam, već su naprosto ljudi u vreme kada se svet menja i nisu sigurni da se menja nabolje, te biraju da se drže po strani. To je nešto s čime se gledaoci i danas mogu identifikovati.
Kurir.rs: TV Ekran
NE PROPUSTITE
