Neuništiva Neda Ukraden i na početku osme decenije ima snage, volje i vatre da zaokruži svoj opus regionalne zvezde. Pred nama je njeno autobiografsko štivo "Zora je svanula", promociju je uradila s velikom energijom, a tek je čekaju koncerti i putovanja. O svemu tome priča mirno i sabrano, kao ljudi zadovoljni obavljenim poslom.
Izašla je vaša autobiografija, prvi deo. Da li je knjiga sećanje, priča o borbi ili obračun s prošlošću?
- Nazvala sam je roman života, ne slučajno. Nije to priča samo o meni, mojim pesmama i uspesima već priča o jednom vremenu, zemlji, gradu u kome je živelo mnogo talentovanih ljudi. Oni su i danas zvezde. Ima tu svega, pa i mog privatnog života, koji je mnogima nepoznat. Odabrala sam ono što je intrigantno, lepo, pomalo tužno, a da ne govorim o mojim korenima i poreklu. Mnogo toga biće iznenađujuće za čitaoce. Nisam bila subjektivna, već sam iznosila činjenice onima koji su mladi i nisu bili rođeni u to vreme. Ima atmosfere tog vremena, pa i političkih dešavanja. Bila sam i učesnik i svedok mnogih.
Da li neko treba da strepi?
- Nije ovo knjiga obračuna, osvete, iznošenja nečeg prljavog i lošeg, ali jeste pikanterija, jer pričam što nikada nisam pričala. Drugo, moj privatni život, ma kako izgledao dosadan, ipak je bio zanimljiv - lep, malo tužan i malo tragičan, uz sve poštovanje onih koje sam volela i koji su me voleli. Prave ljubavi nikad ne umiru, iako su to davno završene priče. Ti ljudi su živi, u srećnim brakovima, ništa se neće poremetiti. Htela sam ljudima da pokažem kako nisam hladna zvezda koja korača kroz život gazeći sve oko sebe, već ranjiva i osetljiva kao većina žena, pa i muškaraca.
Bili ste dobra ćerka, dobra ste majka i baka, ali od reflektora ste sakrili muškarce s kojima ste bili u vezi. Kako ste to uspeli?
- Nisam želela da se reklamiram na taj način, a i bila sam s ljudima od integriteta koji su se klonili tih reflektora. Veliko je opterećenje biti s nekim poznatim, čiji se svaki korak prati. Poštovala sam te ljude i nisam htela da ih izlažem maltretiranjima. S druge strane, neki od njih i nisu bili moja životna kombinacija, pa zašto bih ih prezentovala kada ni ja nisam bila sigurna u takvu vezu. A i nije mi bila neophodna ruka na koju ću se osloniti, ili štaka. Mogu sama, sloboda je meni najveća vrednost i čuvam je.
Da li vam je pisanje o nekim događajima posebno teško palo?
- Da. Nekoliko puta sam se rasplakala. Način na koji se Jugoslavija raspala je u potpunoj suprotnosti sa svim na čemu sam odrastala i u šta verovala. Osećali smo zlo koje se približavalo, niko nije bio ni ćorav ni gluv. Ali do juče si živeo divno, pevao, družio se, ženio, kumio s nekim, a sutra čekaš da li će da puca u tebe. Šta nije valjalo? Što kaže Loša: "Ako su to bile laži, pa ajd da se još malo lažemo." Ta zapitanost kod mene traje i danas, a izuzetno je bolna.
NE PROPUSTITE
Da li ste često plakali zbog ljubavi?
- Svako je odbolovao ljubav. Nisam lako išla iz veze u vezu. Ne razvijem ljubav začas. Danas sam u Americi, pa u Australiji... Gde ću da sretnem čoveka svog života? U nekom šoping-molu? Držala sam se koliko sam mogla za te ljubavi, ali taman nešto započneš, krenu putovanja, čuješ se telefonom i posle nekoliko meseci šta imaš od toga? Ništa.
SMEJEŠ SE, A PLAKAO BI
Očekujete li razumevanje za svoju priču?
- Pričati nekome ko to nije doživeo isto je kao kad sit priča onom ko je gladan. Videti mene na bini kako nasmejana i doterana pevam znači: "Blago njoj, kako se lepo oblači"... Ne znaju ljudi šta je u mojoj duši, kakve su to bile drame. Trebalo je da se pregrmi. Onda izađeš da pevaš, "hajmo rukice, nogice"... I to mi je bilo najteže u životu. Glumiš veselost, a najradije bi se negde zaključao i plakao naglas. Ali život melje, imaš obaveze da othraniš, iškoluješ... Prekinuto detinjstvo moje kćeri držalo me je da ne potonem. Imala sam samo dva izlaza: ili da padnem u depresiju, ili da se borim i radim.
Na sceni širite optimizam, radost. Da li je to prokletstvo onih koji su doživeli prilično bola?
- Nije to prokletstvo, već privilegija koja kaže da sam srećna žena. Ako sam bilo kojoj ženi prosvetlila njenu tamu, da nije kraj sveta propao brak, muž koji te vara, koji je grub, bezobrazan i ne poštuje te, onda je to moja sreća. Treba skratiti muke, prekinuti i ući u novi život, makar sam. Svaka žena danas može da čuva tuđe dete, čisti nešto... Sad je biti čistačica skuplje nego biti profesor koji daje časove. Kažem to uz poštovanje svakog rada, jer sve smo mi čistačice. Nema te cene zbog koje treba dozvoliti da neko gazi po vama, vašem dostojanstvu, emocijama, poreklu, detetu. Nijedna žena to ne sme nikad da dozvoli. A svi kidišu na žensko dostojanstvo!
Na koji način može da se pomogne?
- Najviše želim da poručim majkama da svoju decu, pogotovo kćeri, čuvaju od uvreda. Duhovno povređivanje bolnije je nego šamar. Žena zaslužuje svako poštovanje, nije ničije vlasništvo. I pevam o tome. Snimila sam pesmu "Lavanda", najviše zbog stiha kad majka kaže da su ćerki uvek otvorena vrata doma. Ta poruka uvek treba da bude rečena ženskom detetu. Šta god da ti se desi u životu, imaš svoju kuću gde te čekaju razumevanje i podrška. Kad vidim patnje raznih žena, pitam se gde su tu roditelji. Ima li neka majku, oca, da ih zaštiti? Ima li neku porodicu? Ne znam kako bih mogla da gledam da mi neko maltretira dete. To bi bio kraj njegovog života. Nema govora. Ako može - može, ako ne - razvedi se.
Uvek ste bili porodična žena. Sada je sigurno lakše, imate ćerku i zeta koji pomažu, troje unučadi, fenomenalno izgledate. Kakav je ovo period vašeg života?
- Ovo je vreme mog uživanja! Uživanja u životu, mojim godinama i porodici. Unučići me ispunjavaju toliko da sve što mi je teško i neprijatno, što i ne bih rado da radim, radim s lakoćom. Zet i ćerka su mi velika podrška i ponosna sam na svoju kćer, koja je, bogu hvala, zdrava i radi. Pomažemo jedni drugima koliko možemo. Na kraju, želim i njima i dečici da ukažem koliko je vredno boriti se i raditi. Sve što se ružno desilo možda je bilo vrata i prozor da uđe nešto lepo. Baš sam srećna što sam dočekala ove godine, a posebno dva važna događaja!
Jedan od njih je autobiografija?
- Radila sam je tri godine, a spremala više od decenije. Odlaze sećanja, odlaze ljudi koji su bili deo mog života. Nema ih među živima. Trebalo je to da zabeležim. Kad je krenula korona, imala sam više vremena da pišem. Savetovali su me da uzmem goustrajtera, nudili su mi se mnogi novinari i pisci, ali ja imam obrazovanje, znanje, emocije i volju da to uradim sama. Ovaj prvi deo ima 250 strana i završava se 1992. Drugi deo, koji kreće od tada do danas, biće mnogo dramatičniji! Prvi deo je lepota i poezija u odnosu na ono što čeka čitaoce.
Šta je to drugo što ste postigli?
- Završila sam kuću u rodnom mestu koja je bila minirana 1992! Ona je naša velika porodična vrednost, na dedovini. Ja sam dete poniklo od roditelja koji su 300 godina na tom tlu. Nisam htela da moji koreni budu sa mnom iščupani. Moj roman i moja kuća su zapravo jedna Neda koja potvrđuje to trajanje.
Kurir.rs/Lena/Ljilja Jorgovanović
NE PROPUSTITE
Bonus video:
