U umornom čoveku duge sede kose i brade retko ko bi danas prepoznao nekad najlepšeg dečaka na svetu, ali njegova teška životna priča nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Bjorn Andersen je svetsku slavu stekao sa samo 15 godina, ali ona mu nije donela sreću. Sve je počelo kad je 1970-ih Lučino Viskonti, poznati filmski reditelj, planirao da snimi dramu "Smrt u Veneciji" i tražio je mladića savršene lepote koji će igrati dečaka Tadicija.
Potraga ga je odvela do Bjorna, koji je svojim anđeoskim izgledom očarao baš sve, a film je postigao ogroman uspeh. Mediji su brzo počeli da ga karakterišu kao "najlepšeg dečaka na svetu". Filmski istoričar Lorens Džej Kvirk je tvrdio da bi neki kadrovi s Adresenom mogli da budu obešeni na zidovima Luvra ili Vatikana.
Oduševljenje Bjornovim izgledom podelili su i kritičari, pa su njegov izgled uporedili čak i s Mikelanđelovim Davidom. Svetska slava nakon ovakvih hvalospeva bila je neizbežna, ali se ubrzo pretvorila u noćnu moru koja je Andresena pratila ceo i život.
Bjorn nema lepe uspomene na dane najveće slave i smatra da bi mu život bio mnogo bolji da Viskontija nikada nije ni upoznao, za koga kaže da je "kulturni grabežljivac", koji je njegovu naivnost i mladost iskoristio da ga objektivizuje i unovči.
"Kad sad pogledam film, vidim kako me taj ku***n sin seksualizovao", rekao je jednom prilikom.
Ispričao je da je i na samoj audiciji uslov koji je postavio Viskonti bio taj da se Adresen skine.
Kad je film bio objavljen, počele su da kruže glasine da je Andresen gej, budući da je uloga zahtevala da razmenjuje romantične poglede s glavnim likom i da se ljubi i dodiruje s drugim tinejdžerom, što je on porekao. Nakon premijere filma Viskonti ga je navodno naterao da s njim ode u gej klub, a on je iskustvo opisao kao "pakao".
O njemu je snimljen i dokumentarac pod nazivom "Najlepši dečak na svetu", a u njemu Andresen kaže da je bio premlad da bi se pretvorio u seksualni objekat. Viskonti ga je vodio u brojne noćne klubove, a postao je trofej za bogate i moćne Parižane koji su ga obasipali draguljima samo kako bi s njim mogli da prošetaju i paradiraju gradom.
Po povratku u Evropu pokušao je da izgradi drugačiji tip glumačke karijere i reši se nadimka "najlepši dečak na svetu". Međutim, to se pokazalo neuspešnim. Nije bilo moguće rešiti se ugleda koji ga je pratio, a preživeo je isključivo zahvaljujući tome što su imućni Parižani nastavili da se bore za priliku da ga izvedu na večeru i pokažu se u njegovom društvu. Iako za sebe kaže da je isključivo heteroseksualac, nije imao sreće ni sa ženama, opet zbog svoje lepote. "Navikao sam da me niko ne odbija i nikad nisam naučio da zavodim."
Andresen kaže da je godine proveo u alkoholizmu i depresiji, te da mu ni danas, sa 66 godina, nije dobro. Živi sam u nemaštini i siromaštvu, sklon je porocima i prekomerno puši, stalno raskida veze i miri se s devojkom i uvek je u problemima sa stanodavcem.
Nakon porodične tragedije, kad je izgubio devetomesečnog sina Elvina, život mu se pretvorio u pakao. Andresen je ležao u krevetu pored njega, onesvestio se nakon noćnog izlaska i pića, dok je njegova supruga vodila njihovu ćerku u vrtić. Beba je umrla zbog sindroma iznenadne smrti, ali Andresen ne može da se reši krivice, te ga je sinovljeva smrt izuzetno pogodila i ostavila dubok trag.
"Dijagnoza lekara je taj sindrom. Moja dijagnoza je nedostatak ljubavi."
Andresenova glumačka karijera pokazala se toliko neuspešnom da ju je nekoliko puta i prekidao i radio kao profesor muzike.
Nestao je iz vidokruga javnosti, pa su mnogi mislili da je umro dok se ponovo nije pojavio 2003, kad je njegova fotografija korišćena za ilustraciju naslovnice "The Beautiful Boy", ode i priznanja Džermejna Grira lepoti mladih dečaka. Za to, kaže Andresen, nikada nije dao dozvolu, a to je opet podstaklo stare priče o njemu, koje su ga dodatno potresle.
(Kurir.rs/ Story.hr)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
