Primetio sam“, piše čitalac Dušan Bojić Ivanu Klajnu, „da neki pokreti ili udruženja pišu srBski, a ne srpski. Koliko znam, oblik srBski je korišćen u hrvatskom novogovoru u vreme NDH. U čemu je stvar? Po meni, pravilno je samo srpski.“=Za analizu motivacije jednih i drugih ekstremista trebalo bi previše prostora, ali je jasno da ni jednima ni drugima deviza nije „Piši kao što govoriš“ nego „Piši kao što se nekad pisalo“, piše Ivan Klajn u svojoj kolumni u NIN-u. Otuda im glavni krivac mora biti Vuk Karadžić. Ne mogu prave Srbende da slede tog izroda koji je živeo u Beču, oženio se Švabicom, sarađivao sa Slovencem, zaradio žestoke osude srpskih arhimandrita i mitropolita. Ne mogu hrvatski domoljubi da mu oproste što je napisao članak „Srbi svi i svuda“, što im je u Zagreb poslao Srbina Daničića da pokrene Rečnik JAZU (današnje HAZU), a pogotovu što je za svoja učenja pridobio hrvatske jezikoslovce, pa su sve do Prvog svetskog rata, neki i kasnije, bili ubeđeni vukovci.Šalu na stranu, u naše vreme mnogi razumni kritičari (one nerazumne zasad ostavimo po strani) ističu da je Vuk pogrešio u verovanju da se rečnik i gramatika moderne civilizacije mogu zasnivati isključivo na narodnom govoru, prekidajući vezu s dotadašnjim književnim nasleđem. Ne možemo mu, međutim, zameriti što je ruskoslovensku ćirilicu zamenio mnogo doslednijim i jednostavnijim pismom. Ko u to ne veruje, ko ne priznaje pravila o jednačenju po zvučnosti i o gubljenju suglasnika, neka proba da i u Srbiji uvede endehazijski „korjenopis“ (za koji se i danas u Hrvatskoj mnogi zalažu), pa ćemo pisati „družtvo“, „grizti“, „sladko“, „podpuno“, „petdeset“, „šestdeset“, „gostba“, „mastnoća“, „bezzvučan“ i tome slično.
