Kenedijeva unuka umrla u 35. godini: Prokletstvo porodice se nastavlja

Tatjana Šolsberg, srednje dete Karoline Kenedi i Edvina Šolsberga, preminula je u utorak, 30. decembra, u 35. godini života. Vest o njenoj smrti objavljena je na zvaničnim nalozima Fondacije JFK biblioteke, u ime Tatijanine šire porodice.

Borba sa teškom bolesti

 Tatjana Šolsberg je u eseju objavljenom u The New Yorkeru u novembru 2025. godine otkrila da joj je dijagnostikovana akutna mijeloidna leukemija. Bolest je otkrivena dok se nalazila u bolnici nakon što je na svet donela svoje drugo dete – ćerku.

Sa suprugom Džordžom Moranom, za kog se udala 2017. godine, imala je i sina.

"Nisam, nisam mogla da poverujem da govore o meni," napisala je Tatjana o trenutku dijagnoze, koja je zahtevala agresivnu hemoterapiju i transplantaciju koštane srži.
"Dan ranije sam preplivala milju u bazenu, u devetom mesecu trudnoće. Nisam bila bolesna. Nisam se osećala bolesno. Zapravo, bila sam jedna od najzdravijih ljudi koje sam poznavala."

Snaga porodice i sestrinska žrtva

U svom potresnom eseju, Tatjana je pisala o ogromnoj podršci roditelja, starije sestre Rose i mlađeg brata Džeka tokom višemesečnih tretmana. Njena sestra Rose bila je i odgovarajući donor matičnih ćelija i donirala ih za Tatjaninu prvu transplantaciju.

"Moj brat je bio polupodudaran, ali je svakog lekara pitao da li je možda i polupodudaranje dovoljno dobro za svaki slučaj," napisala je.

"Moja porodica mi je bez oklevanja držala ruku dok sam patila, pokušavajući da ne pokaže sopstvenu bol i tugu kako bi me zaštitila. To je bio veliki dar, iako njihovu bol osećam svakog dana."

Nasleđe tuge u porodici Kenedi

Tatjanina majka Kerolajn imala je svega pet godina kada je njen otac, predsednik Džon F. Kenedi, ubijen u Teksasu. Više od tri decenije kasnije, izgubila je i svog jedinog brata, Džona F. Kenedija Jr., u tragičnoj avionskoj nesreći.

Tatjana je u eseju otvoreno pisala o osećaju krivice zbog nove tragedije koja je zadesila porodicu:

"Celog života sam se trudila da budem dobra, dobra učenica, dobra sestra, dobra ćerka i da zaštitim majku, da je nikada ne povredim. A sada sam njenom životu i životu naše porodice dodala novu tragediju, i ništa ne mogu da učinim da to zaustavim."

Ljubav prema deci i strah od zaborava

U poslednjim mesecima života Tatiana je pokušavala da se usredsredi na porodicu, posebno na supruga i decu.

"Džordž bi odlazio kući da uspava decu, pa se vraćao da mi donese večeru. Znam da se ne može svako udati za lekara, ali ako možete  to je sjajna ideja," napisala je.
"On je savršen, i osećam se prevareno i beskrajno tužno što ne mogu da nastavim ovaj divan život sa ovim dobrim, duhovitim, zgodnim genijem kojeg sam uspela da pronađem."

Kada joj je lekar rekao da joj je ostalo „možda godinu dana“, prva pomisao bila joj je da je njena deca neće pamtiti.

"Moj sin će možda imati nekoliko uspomena, ali će ih verovatno pomešati sa fotografijama i pričama. A ne znam ni ko sam, u njegovim očima, ja bolesna majka."

Esej je završila razmišljanjima o sećanjima, prolaznosti i pokušaju da zadrži sadašnji trenutak:

"Ponekad se zavaravam da ću ovo pamtiti zauvek. Naravno da neću. Ali dok ne znam šta je smrt i šta dolazi posle nje, nastaviću da se pretvaram. Nastaviću da pokušavam da se sećam."