Ružici Sokić oca osudili na smrt, proživela je užase a onda je dobila neizlečivu bolest: "Bilo je jasno da se sa njom nešto dešava"
Legendarna glumica Ružica Sokić od ranog detinjstva suočavala se sa nedaćama. Nakon okupacije za vreme Drugog svetskog rata od strane Nemačke, Ružičin otac bio je osuđen na smrt, ali je ipak oslobođen i uspeo da se vrati u Beograd, gde su mu ipak oduzeta sva građanska prava.
Glumica je više puta isticala da je ovaj period detinjstva za nju bio tragičan, i da agonijama kroz koje je njena porodica prolazila tih godina nije bilo kraja.
„U trosoban stan ubacili su nam porodicu nekog frizera jer je to bila ruska formula stanovanja“, ispričala je Ružica u intervjuu za Story.
„Ti ljudi iz sela Rušnja maltretirali su nas, naročito mog oca koji je zbog verbalnog delikta bio prokažen i zatvaran. Čak su i mene saslušavali, ali nisam dozvolila da mržnja nikne u mom biću. Nikoga ne mrzim, pa ni te ljude koji su mi uništili život“, istakla je glumica jednom prilikom.
Blistava karijera
Ružica je svoju karijeru započela 1957. godine u filmu Doktor, a potom su se nizale uloge u ostvarenjima poput Kad budem mrtav i beo, Bokseri idu u raj, Užička republika, Savamala i drugih.
Ipak, publika je najviše pamti po ulogama običnih žena, koje je samo maestralna Ružica mogla da dočara. Takođe, često je bila prikazivana i kao zavodnica.
Najpoznatije filmske i TV uloge:
Žuta (1973) – Naslovna uloga, za koju je dobila Zlatnu arenu u Puli.
Tesna koža (1-4) – Persida Pantić, ženina Pantića.
Srećni ljudi (serija) – Veliborka Prodanović.
Zona Zamfirova (2002) – Taske.
Kad budem mrtav i beo (1967) – Duška.
Bokseri idu u raj – Svastika.
Druga Žikina dinastija – Snaja Ruža.
Užička republika.
Nepobedivo srce (serija) – Poslednja uloga na ekranu.
Istaknute pozorišne uloge (Atelje 212):
Kao članica Ateljea 212, ostvarila je brojne uloge, uključujući Hani (Ko se boji Virdžinije Vulf), Žanku (u predstavi "Žanka"), Gospavu (Čudo u Šarganu) i druge.
Dobitnica je prestižnih nagrada za životno delo, uključujući "Dobričin prsten" (2011) i "Pavle Vuisić" (2003).
Borba sa bolešću i poslednji dani
Ružica je preminula nakon borbe sa Alchajmerovom bolešću. Njen suprug Miroslav Lukić je opisao poslednje dane:
„Nije shvatala da je bolesna. Ni ja nisam prepoznao da je toliko bolesna. Imala je operaciju 2012. godine i usledila je neugodna situacija. Trebalo je da ode na rehabilitaciju, tada više nije igrala. Pokušala je da odigra još jednu predstavu u januaru 2013. godine. Mučila se s njom dosta. Nije mogla da se seti teksta, pa je imala šaptača.“
Posetili su brojne lekare u Beogradu kako bi joj što više olakšali tegobe koje joj je ta teška bolest zadavala.
„Bilo je jasno da se sa njom nešto dešava, ali smo mislili da je to donekle normalno za ljude u tim godinama. Nekad se to zove demencija, nekada Alchajmer. Hvala bogu, nije se dugo mučila. To su bolesti koje mogu da traju i da budu mučenje“, govorio je njen suprug.
Ružica Sokić umrla je 19. decembra 2013. godine, na odeljenju neurohirurgije Kliničkog centra Srbije.
