Iskreno, da mi je neko prošle godine u ovo vreme rekao da ću sedeti na terasi stambene zgrade u četvrti Niši opštine Nagoja u Aiči prefekturi, pijuckati instant kafu „UCC blend 117“ i „gabunomi“ sok sa ukusom dinje i sladoleda od vanile, rekao bih mu da se okane ćorava posla. Međutim, eto, postade mi to jutarnji ritual ovde u Zemlji izlazećeg sunca - Japanu.
Sve je počelo šalom, kako to i obično biva kad se donose važne životne odluke. Nisam bio zadovoljan poslom koji sam radio, niti životom koji sam vodio, i nekako mi se odomaćio izraz: „E, ima samo jednog dana da se spakujem i odem u... Japan!“ Nije mi nijedna dalja zemlja padala na pamet. Taman se u to vreme pogodilo da mi je uleteo jedan veliki i dobro plaćen posao, i rešim da stvarno odem jedno dve nedelje i vidim taj čuveni Tokio. Al‘ skupo... Ništa, aj‘ da vidim nešto da rezervišem preko neta, pa ću kartu posebno. Poštedeću vas sitnih detalja, ali bilo je dža-bu, jedan sajt, drugi sajt, završim ja u oglasima za posao. I stanem. „Čekaj“, rekoh sam sebi, „što ne bi ti probao da odeš tamo da radiš, šta bi ti falilo?“ Posle tačno četiri meseca, četiri intervjua preko Skajpa, 75 strana upitnika i gomile birokratije, sleteo sam na aerodrom Čubu sentral Japan u predgrađu Nagoje s radnom vizom na tri godine kao novi nastavnik engleskog.
Inače, japanska reč za nacionalnost je đin (zemlja), te postadoh, dakle, Serubija-đin.Sve je drugačije od Balkana
