Na sjelima, kraj ognjišta, šuškalo se da je Mato vidovit, i ako ko ima kakvu tegobu, oseća nemoć, ili želi saznati nešto o čem razmišlja u gluvo doba noći, zvao se Mato.
Njegove veštine, čule su se daleko, čak su prodrle i do samog Smail-age Čengića.
Jednom prilikom, pred polazak u Cetinje, zovnu Smail-aga Mata ka sebi. Kažu da je Smail-aga imao takav izraz lica koji je ukazivao na strahopoštovanje prema Matu da su njegove sluge posumnjale da su njih dvojica i pre imali ovakvih susreta.
Međutim, ko je smeo i pitati ili samo pomisliti, aga je to, ne treba se igrati sa sopstvenim životom kad ne moraš. Nakon predumišljanja, upita aga Mata, hoće li mu glava stići na Cetinje.
"Aga, ih kako neće.Tvoj konj će se napojiti hladne vode na Bojani, a glava će ti stići na Cetinje i pre no što misliš", reče mu Mato.Aga, sav srećan, posuo je Mata zlatom, dao mu vina i još mnogo toga što ni sam Mato nije mogao poneti. No, idući ka svojoj kolibi, mrmljao je Mato sebi u bradu: "Eh, moj aga, ne sasluša ti Mata do kraja, ja rekoh da će tvoja glava stići do Cetinja, a da li će stići na tvojim nogama, ili na kocu, to me ne pita".
I tako bi, kako je Mato rekao. Smail-aga se sukobi sa crnogorskom zasedom, nekoliko dana posle Matovog proricanja, odsekoše agi glavu, nabiše na kolac i ponesoše je na Cetinje. Čak su i njegovog konja poveli i napojili ga na hladnoj Bojani. Ko zna, da je starac rekao agi da će mu glava stići na kocu, možda bi ostao bez svoje.
Znao je Mato da ćuti pred višom silom, a nije da mu nije ni rekao, Mato je garantovao samo za glavu, a ostalo je Božja volja.
Ovo nije bilo prvi put da Mato predviđa sudbine Hercegovaca iz svih krajeva. Kad imaš dara, daleko se za tebe čuje, svak te hoće na svojoj strani. Jednom dok je išao svojim selom, sretao je seljake koji bi da posiju žito duž jedne njive. No, na sredini njive cer. Došao je Mato, slučajno, mada i to je pitanje, sve što je Mato radio, bilo je nešto više od slučajnosti, nešto što i on sam nije znao imenovati. No, upita njih Mato za Muku, mada ju je već znao, i to dobro.
"Dobri naš, Mato, evo radili bi mi, iskupila se i dečica, no ovaj cer smeta“, uzviknuše seljaci već pomireni da se ništa ne može učiniti.
Kako oni izustiše, Mato samo učini par poteza rukama, udahnu vazduh, i pomjeri cer pred čitavim selom. Od toga dana, niko nije više sumnjao u njegove sposobnosti, Mato je čak pomogao jednoj porodici da stupi u kontakt sa decom koju nisu videli desetak godina.
Sretio ih Mato usamljene, kraj jedne stare stijene, i upita ih za tegobu.Rekoše mu da pet godina nisu dobili pismo od djece koja su u dalekoj Americi, ne znaju jesu li živi, zdravi, postaše li gazde il robovi.„A bi li ti gospoja volela da znaš kako su ti djeca“,,reče joj Mato.„Ih, kako ne bih, da se jave pa da u miru umrem“, izusti ova starica drhtavim glasom.Sutradan dođe Mato i reče im da su im deca dobro i zdravo i da ih pozdravljaju. Par to shvati kao šalu te se naljuti na Mata, kad im je rekao da je bio kod njih. Pa nije mu Amerika na sat vremena od sela, hej, Amerika je to, Amerika, zna li on koliko je to , ejj…Za, par dana dođe pismo iz Amerike, u kom deca kažu da se javljaju jer je Mato bio kod njih, pa im reče da im tamo u Hercegovini roditelji brinu. Oboje zanemiše. Odoše do Mata te mu se izviniše uz suze. Mato samo klimnu glavom, jer naravno, i to je on predvidio, još pre onog odlaska u Ameriku. Sve ostalo o Matu je istorija.
slobodnahercegovina/Dajana Aleksić
