Postoje neke vatre koje se nikada ne gase. Takve plamsaju u tradicijama naroda, bez obzira na imena zemalja u kojima ih se sada sećamo. One žive i traju prenoseći se uporno s kolena na koleno po davno utvrđenim obrascima i pravilima.
Pri jugoslovenskom tlu, ukrštali su se putevi i stranputice na kojima se vekovima rušilo i gradilo, a kroz tunele milenijuma prolazile su kolone, gomile i pojedinci. Neki od njih su taj tunel obasjavali svetlošću stvaranja i iza sebe ostavljali neizbrisiva znamenja. U epruveti vremena u svakoj bivšoj republici ponaosob, ostalo je ono što zovemo tradicijom, ono što je ostalo da seća na neke davne tragove vremena, onog i mnogo pre Jugoslavije.
Takva je korčulanska Moreška kao simbol borbe dobra i zla, Bokeljska mornarica kao stara bratovština pomoraca, Galičnička svadba karakteristična za Makedoniju, ptujski Kurenti kao simbol Slovenije, sarajevske kazandžije, prizrenski filigran i mnogo toga drugog.
Korčulanska Moreška
Moreška je tradicionalna igra Korčulana u kojoj se „dobro“ bori protiv „zla“. To je stilizovana renesansna igra u kojoj učestvuju plesači i igrom mačevima se sukobljavaju crni i beli kralj, boreći se za belu princezu – simbol slobode.
Igra je nastala u slavu bitke u kojoj su Korčulani pobedili tursku silu 1571. godine, alžirskog potkralja i pirata Eulg-Alija. Odigrava se svake godine 27. jula pred katedralom sv. Marka. Ratnici u crnim nošnjama predstavljaju tursku vojsku s vođom Osmanom, a beli su Korčulani, pobednici nad Turcima. Oni oslobađaju robinju i slave pobedu igrom u kojoj brza zamena mesta predstavlja vrhunac drevne priče u kojoj dobro uvek nadjača zlo.
Kurenti
Kurent predstavlja upečatljivu srednjovjekovnu masku, karakterističnu za Ptujsko polje u Sloveniji i po narodnom verovanju nosi plodnost. Kurenti bilo gde da se nalaze na cesti ili u kući, neprekidno poskakuju, uvijaju telom levo desno da bi zvončići koji su sastavni deo maske što glasnije zvonili. Oni posećuju kuće, a deca ih najčešće dočekuju sa užasom bežeći i krijući se u siguran kutak. Čak i psi i mačke beže pred njihovim likom.
Kurenti ne čine nikavog zla. Najveća je sramota ako se kurentu skine kapa. Zato se od mogućih napadača brane naoštrenom ježevkom. U stara se vremena vodila prava bitka pri susretu kurenata iz dva sela. Ježevka bačena u vis bila je znak za sukob. Kurenti danas ne nose oružje, a do sukoba retko dolazi.
Kurentova kapa je u starim kućama svetinja. Nasleđuje je sin od oca. „Staviš je na glavu i osetiš da si postao nešto drugo, pa moraš poskakivati.“ U naše doba, ovakva predanja blede, ali ipak ostaje tradicija Kurenta i folklorizam u okviru Ptujskog karnevala koji se održava svake godine je kurentima nesumnjivo produžio život.
Galičnička svadba
Nastala je u selu Galičnik, koje su u 10. vijeku osnovali pastiri uz rijeku Galik. Nastanjeno je etničkom skupinom Mijaci, poznatom po čvrstoj rodovskoj organizaciji. Među njihovim obredima i ritualima najpoznatiji su svadbeni običaji. Svadbe se u Galičniku održavaju na Petrovdan. Nisu samo svečanost za porodicu, već i za cijelo selo.
Svadba počinje vjeridbom. Nekada su roditelji sami određivali kime će oženiti sina ili za koga će udati ćerku. Najviše se vodilo računa o ugledu porodice i o imovinskom stanju. Momci su se zaručivali od osamnaeste do dvadeste, a djevojke od petnaeste do osamnaeste godine.
U kući mladoženje počinje ritual. Pripremaju se obredni hlebovi, čutura i barjak. Na barjaku stoje posebni znaci: zmaj, orao, zmija – totemska obeležja roda. Pred mladoženjinom kućom mlada se nekoliko puta pokloni pre no što će ući. Na glavu joj stavljaju nekoliko venaca da bi bila večna.
1921. u Galičniku je održana 51 svadba u istom danu. Celo selo je odekivalo od svirke koja se čula čak preko planinskih venaca u Albaniji.
Bokeljska mornarica
Nastala je mornarima u čast, Boki na ponos i traje vekovima. Osnovana je početkom 9. veka za zaštitu pred gradom, odbranu kapija Kotora, imovine i života građana. U početku je stvorena slobode radi, a potom je postala škola pomorstva u kojoj se učilo iz života i iskustava iskusnih pomoraca. Zatim je postalo „plemenito tijelo“ koje je u svoje redove primalo ljude raznih zanimanja.Vodila je brigu o svom članstvu, o bolesnim pomorcima, onim koji su ostarili ili postali slabašni da bi vladali morem, čak i za one koji nemaju novca za ženidbu i svadbu.
Odlikovala se svojim divnim kolom i pesmom, raskošnom odećom, muzejskim oružjem. Najstarija je pomorska institucija na ovim prostorima. Okupator ju je, ma sa koje strane stizao, zabranjivao i rasterivao, a sloboda ponovo sazivala i okupljala.
Sada je „Bokeljska mornarica“ kulturna institucija koja njeguje tradicije pomorstva i kulture, čuva folklor, od vojničke je prerasla u kulturnu instituciju. Danas u Kotoru dočekuje ugledne ljude i predaje im ključ drevnog grada.
Prizrenski filigran
Ostalo je mnogo toga vrednog i drevnog u Prizrenu, što daje za pravo da se ovaj grad nazove simbolom lepote i starine. Za dugim stolovima u povećim zgradama crvene fasade, sede mladići i devojke i vredno uče zanat koji je proslavio njihove pretke. To su budući majstori prizrenskog filigrana.
Srebrne žice, što su ih vukli i tanjili, namotavali na kalem i slali u Prizren topioničari Trepče, postaju ovde kitnjasti vezovi, strpljivo pletenih, uvijanih i spajanih tankih žica. Mašta vezana u srebrnoj žici ima beskrajno mnogo varijanti i samo jednu simetriju: sličnost. Ornamenti, figure, način rada i oblikovanja spadaju u vekovnu tradiciju ovog kraja.
Prizrenski filigran stekao je slavu u svetu. Na pliševima pariskih zlatara stoji ravnopravno uz burmanske zlatne ogrlice. Svaka srebrna nit govori nešto novo i maštovito. Svaka figura ima svoje ime, ali ta su imena laicima beznačajna. Ima ih nekoliko stotina, zato postoji škola, postoji zanat. Vremena se menjaju, ali zanat ostaje u bogatstvu ornamenata jedne originalne narodne umetnosti.
Kazandžije
Kazandžija na turskom znači kotlar, po tome što su u prvo vreme pravili za vojsku kotlove, kazane. Međutim, vremenom će otići dalje, praveći mnogo drugih oblika posuđa za najširu, svakodnevnu upotrebu – džezve, ibrike, tepsije.
Kazandžiluk je uzana ulica stare sarajevske čaršije, u kojoj se gotovo dodiruju ivice krovova radnji što stoje jedna naspram druge. Odavde izviru treptavi otkucaji čekića po bakarnim pločama, koje su pretvarali u različite oblike i presvlačili kalajem, i sve dok se oni čuju, znak je da život teče.
Kazandžiluk je prolazio kroz sve nevolje koje je proživljavala čaršija. Osipajući se, ipak je uspeo da sačuva svoj zanat u onom pravom obliku.
Ovo je ujedno i najstarija ulica sarajevske stare čaršije, što govori da je kazandžijski zanat među najstarijim koje su ovamo donijeli Turci. Kazandžije su uvek bili cenjeni majstori, i u Sarajevu i Skoplju su imali svoje zasebne čaršije – kazandžiluke.
(portalmladi/Mirna Milanović)
