Ove godine se navršilo četiri decenije otkako je jednom momku pošlo za rukom da podigne prašinu u Beogradu na nesvakidašnji način. Bio je to Vladimir Vasiljević (1950—1982), poznatiji kao Vasa Opel i Vasa Ključ, zbog nezaustavljivog poriva za krađom automobila. No, Vasiljević nije krao zbog materijalne koristi, već iz strasti prema brzini i adrenalinskim naletima. A – kružila je priča – i kako bi impresionirao jednu devojku… Premda je nosio nadimak po opelima, proslavio se zahvaljujući jednom poršeu. Teniseru Ivku Plećeviću je ukrao porše 911 targa. U njemu je izvodio eskapade u centru grada, a najupečatljivije je bilo kruženje oko Slavije, piše na sajtu beforeafter.rs.
Ovo je jedina fotografija beogrdskog fantoma.
Ljudi se skupljali na ulicama i krovovima zgrada, kako bi ga gledali dok vozi. Postao je svojevrsna atrakcija. Redovno se oglašavao preko radija i najavljivao vožnje kroz emisiju Marka Jankovića. Pored toga što je privukao pažnju javnosti, privukao je, razumljivo, i pažnju vlasti. Zanimljivo, najveći sin naših naroda i narodnosti je početkom septembra 1979. bio u poseti Kubi, na Šestoj konferenciji nesvrstanih. Vasiljević je odabrao taj trenutak za svoj višednevni performans, koji je naišao na odobravanje Beograđana.
Njegov identitet je bio nepoznat, a uporno je izmicao zamkama policije i zato je prozvan Fantom. Duh koji vozi. Bio je pripadnik grupacije koje danas više nema: bio je mangup.
U prilog tome ide činjenica da je ukradena – pozajmljena, u stvari – vozila uvek vraćao vlasnicima bez ogrebotine i punog rezervoara.
Bogdan Tirnanić je svojevremeno zabeležio kako je „u vreme fantomove ‘slave’, svake noći oko pet hiljada ljudi zaposedalo Trg D. Tucovića i okolne ulice u očekivanju redovne ponoćne predstave sablasnog vozača iz belog poršea“ („Beograd za početnike“, samizdat autora). Titovo odsustvo je Fantomovim vratolomijama davalo posebnu dimenziju. Ovaj čin prkosa je postao simbol otpora jednom vremenu i jednoj kulturi i nije smeo da sačeka Brozov povratak. Pokušaji policajaca da ga zaustave „kečevima“ i „tristaćima“ su bili tragikomični. Zbog toga je angažovan misteriozni inspektor Fanđo, čija je uloga u ovom slučaju priču uzdigla na nivo vrhunskog kriminalističkog stripa ili filma. (Da je potrajala, čini se kako bi dosegla nivo arhetipskog sukoba.) Navodno je Fanđo prvo bio momak sa asfalta, koji se kasnije obreo u policiji… A i glasine su učinile svoje, jedna od njih je da je porše bio ukraden Goranu Bregoviću.
Sukob s policijom i boravak u zatvoru
Iz Bulevara revolucije (danas Bulevar kralja Aleksandra) se niz Borisa Kidriča (Beogradska) spuštao do Slavije. Napravio bi tri kruga i nestao. Ka Autokomandi, ka Kalemegdanu… Jedini koji je mogao da mu se približi – ali ne više od toga – bio je spomenuti Fanđo. On nije tek onako dobio nadimak po čuvenom argentinskom vozaču formule jedan, Huanu Manuelu Fanhiju, čije je prezime u nas (izv. Fangio) pogrešno transkribovano. Pored toga, na raspolaganju je imao snažnog Forda. Jedne večeri je policija napravila barikadu gradskim autobusima. I pored sve svoje veštine, Fantom nije uspeo da prođe između dva autobusa, ali se izvukao i nestao u masi. Uhvaćen je kasnije, zahvaljujući nečijoj dojavi. Nakon hapšenja je osuđen na dve i po godine zatvora. To nije bio kraj njegovom prkošenju, jer mu je uspelo da pobegne iz Centralnog zatvora. Tri dana kasnije se vratio i predao, uz objašnjenje da je želeo da se još malo provoza i dodatno spusti policiju. Dobio je mesec dana samice.
Kasnije je zatvorski lekar otkrio kako se Vasiljeviću ubrzavao puls pri pogledu na trkačke automobile, ali i da to nije smanjivalo njegovu uračunljivost. O Fantomovom boravku u zatvoru novinar Marko Lopušina je, u razgovoru sa stražarima, zabeležio sledeće: „Bio je srednjeg rasta i svakodnevno je radio sklekove, da bi bio u fizičkoj kondiciji. Nekada su mu na leđima sedela i četvorica robijaša. Iako divovski jak Fantom nije koristio silu. Ipak, mi čuvari smo zazirali od njega, a kriminalci su ga poštovali iako nije bio čovek njihove sorte. Mića Dandara, Fantom, Roman Todorović i Ranko Rubežić bi, kada se skinu goli u dvorištu, izgledali kao rimski gladijatori.“
Po izlasku iz zatvora, Fantom nije imao sreće. Teško je povređen u saobraćajnoj nesreći u blizini Požarevca. Nalazio se na suvozačevom mestu, a u automobil, kojim je upravljao njegov prijatelj – i koji je na licu mesta ostao mrtav – zakucao se kamion. Preminuo je od zadobijenih povreda. Da li se stvarno radilo o nesrećnom slučaju ili je Fantom uklonjen kao neprijatelj režima, do danas je ostalo nerazjašnjeno, što ovoj priči pojačava misteriju.
„Ne znam šta me vuče da ukradem kola. Znam da je to kažnjivo i da ću imati posledice, ali kada sam u automobilu ne izlazi mi se.“ Vladimir Vasiljević.
Film i nasleđe
Najbliže istini se verovatno približila ekipa filma iz 2009., posvećenog ovoj neverovatnoj priči. Film je naslovljen „Beogradski fantom“ i realizovan je kao dokumentarno-igrano ostvarenje. Korišćeni su arhivski snimci i intervjuisani su svedoci događaja, dok su akcione scene rekonstrukcija Fantomovih vratolomija. Glavna uloga je poverena Milutinu Miloševiću, a scenario i režiju potpisuje Jovan Todorović. Todorović je s Bogdanom Petkovićem, koscenaristom i producentom filma, obavio adekvatno istraživanje o sudbini Vladimira Vasiljevića. Uspeli su da priču prenesu na objektivan način, a da je istovremeno oboje misterijom. Milošević ne izgovara nijednu reč, što njegovu ulogu čini hermetičnijom: o njemu, kao i u stvarnosti, pričaju drugi ljudi. Izgled Slavije, tada zvanično Trga Dimitrija Tucovića, kao centralne pozornice, je digitalno izmenjen. (Zanimljivo je da je pre ovoga Fantomu kratku scenu posvetio Slobodan Šijan u „Davitelju protiv davitelja“.)
Okolnosti koje su pratile Vasiljevićevu nesreću nisu do kraja rasvetljene. O njemu je brinuo samo jedan lekar, posete su bile ograničene čak i rodbini, a dosije o ovom slučaju je izgubljen i nema svedoka nesreće. Iako Todorovićev film ne nudi konačan odgovor, ton i sarkazam Vasiljevićevih savremenika podgrevaju sumnju da ono što mu se desilo nije bilo slučajno. Najbolju ocenu ovog događaja je verovatno dao Bogdan Tirnanić u pomenutom tekstu, gde još navodi: „Uspostavljanje zajedništva na bazi jedne atrakcije, bez obzira kakva ona bila, jeste taj eminentno kulturni aspekt Fantomovog slučaja. Sada je valjda lakše shvatiti da ovoliki prostor posvećen jednoj psiho-patološkoj sitnici iz svakidašnjeg života ima tzv. ‘dubinsku dimenziju’: Fantom je kultura zato što je naša kultura fantomska…“
Ako priču o Fantomu uporedimo sa sličnim filmskim pričama, to samo pojačava njenu autentičnost. Osvrnemo li se na zeitgeist, Vasiljević neodoljivo podseća na filmske junake svog vremena, kojima je, može biti, bio inspirisan. Bari Njuman kao Kovalski u „Tački nestanka“ (Vanishing Point“) iz 1971., De Niro kao Travis Bikls u „Taksisti“ („Taxi Driver“) iz 1976. i Rajan O’Nil u „Vozaču“ („The Driver“) iz 1978. su najpoznatiji. Posmatramo li atmosferu sâmih filmova, „Beogradski Fantom“ se nalazi negde između „Auta“ („The Car“) Eliota Silverstajna iz 1977. i „Vožnje“ („Drive“) Nikolasa Vindinga Refna iz 2011. godine. Vasiljevićevo misteriozno pojavljivanje i nestajanje evocira sablasni auto bez vozača iz Silverstajnovog filma, dok njegova strast prema adrenalinskoj vožnji podseća na onu neimenovanog vozača koga igra Rajan Gosling. Samo, nijedna od tih priča nije – beogradska.
kurir.rs/beforeafter.rs/Andrija Mihajlović
NE PROPUSTITE
