Da bi Tita voleli više od oca i majke, nekadašnji Titovi pioniri, sada ljudi u poznim godinama, bili su vaspitavani uz pomoć lažnog lika i dela Josipa Broza Tita, kome je njegovo političko okruženje dodelilo čin maršala i naručilo belu maršalsku uniformu, koja se lepo uklapala sa belim rukavicama, epoletama i ordenjima.
Danas znamo da je to bio samo lažni duh vremena, sem činjenice da je belu maršalsku uniformu voleo i Gering (jedva je dočekao da je obuče i F.Tuđman), a sletovi, zastave i bakljade praktikovani su i za vreme Musolinija, Hitlera i Kim il Sunga.
Zašto Titovi poklonici ćute o svojevrsnoj Titovoj izdaji i pohlepi, kad se brže bolje uselio u Dvorske prostorije dinastije Karađorđević i sebi priuštio sve kraljevske pogodnosti, uključujući zaplenu i korišćenje zlatnog posuđa, na koje je maršal preko kraljevskog grba udario onaj grb iz Jajca sa šest plamenova i petokrakom iz 1943. godine.
Kada je to posuđe vraćeno porodici Karađorđević, prestolonaslednik Aleksandar drugi nije hteo da menja grb FNRJ i ostavio ga je na svom porodičnom posuđu, servisu i escajgu uz opasku „To je istorija, dinastije se menjaju, ali grbovi ostaju. Ne želim da prekrajam Tita i brišem njegov grb, kao što je on brisao naš karađorđeviski“. Ali kraljevsko i srpsko imanje i drugi posedi i nekretnine koje je Tito oteo Karađorđevićima.
Posle državne sahrane četvoro Karađorđevića, prestolonaslednik Aleksandar drugi je bio srećan što je osvetlao obraz dinastije i ispunio zavet svog pradede. Kraljevski dvor je postao mesto okupljanja svih Srba i njihovih prijatelja iz sveta. Tom prilikom su stari Beograđani obnovili svoj zahtev da se Josip Broz iseli sa Topčiderskog brda i iz Beograda. „Nećemo Tita i njegovu Kuću cveća u svom dvorištu! Neka Joža Broz ide u svoj rodni kraj u Hrvatsku, ako je maršal Tito zaista onaj Josip iz Kumrovca, za kog se godinama predstavljao“.
O kraljevskom ponašanju Josipa Broza Tita, koji je sebe smatrao zaslužnim naslednikom kompletne dinastije Karađorđević, svedoči i zaplena nakita i zlata članova porodice Karađorđević.
Naime, deo nabrojanih dragocenosti, o kojima je ovde reč, našle su se 1941. u Nikšiću kao teret koji su poneli iz Beograda kralj Petar Drugi Karađorđević i članovi jugoslovenske vlade prilikom odlaska iz zemlje zbog okupacije od strane nacističke Nemačke. Potom je iz Nikšića 12 sanduka sa blagom sakriveno u manastir Ostrog, preciznije u manastirski poljski nužnik.
To blago je pronađeno odmah posle oslobođenja, a u aprilu 1945. organizovan je prevoz tog blaga za Beograd. Konvoj sa zlatom greškom je najpre stigao u Užičku ulicu (tada Rumunsku) broj 15 gde je počeo istovar.
Vojnici V. P. i N. Đ. zbijali su tada šalu: „Da li da uzmemo po jednu polugu, jer ih ima toliko da niko neće primetiti, ili da to ne činimo? Ma šta će nam, kad će u komunizmu i ve-ce šolje biti od zlata, što da se mučimo?“.
Ti sanduci sa zlatom su potom preneti u Beli Dvor gde su ih, kako je svedočio Rade Ristanović, domaćin ili komandant Belog dvora, spakovali u kasu u biblioteci, koju je zatim Tito zaključao, ključ stavio u spoljni džep od sakoa i zahvalio drugovima na uloženom trudu. Tvrdnja da je reč o blagu iz Ostroga zasniva se i na ključnim svedočenjima ljudi koji su učestvovali u celoj operaciji. Oni kažu da je bilo zlatnih poluga, dijadema, zlatnika, pribora za jelo, ogrlica zlatnih i od bisera satkanih… Maltene istovetni spisak sa blagom koje je pohranjeno u Narodnoj banci Srbije.
Sudbina dijademe, koja se nalazi u trezoru Narodne banke opet je priča za sebe. Istraživači i poznavaoci života porodice Karađorđević, poput Miladina Gavrilovića, upravnika Zadužbine kralja Petra na Oplencu, u svojim beleškama imaju pet registrovanih dijadema kraljice Marije Karađorđević, supruge kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, ujedinitelja.
Prva, devojačka, zlatna dijadema izložena je u kući kralja Petra Prvog na Oplencu. Druga dijadema je sa veridbe za kralja Aleksandra koja je obavljena 9. januara 1920. godine u Rumuniji.
Bila je ukrašena smaragdima i dijamantima. Danas joj se ne zna trag. Treća dijadema bila je poklon Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca uručena prilikom venčanja za kralja Aleksandra 8. juna 1922. godine.
Bila je ukrašena brilijantima i čuvana kao porodični nakit sa kraljevskom krunom, skitrom i šarom. Kraljica Marija je još 1939. godine otišla u London na lečenje ali i da bude pored dece koja su učila školu u britanskoj prestonici i do početka rata nije se vraćala u Jugoslaviju.
Znači dijadema je ostala u Beogradu odakle se 1941. našla u Ostrogu. Otvaranjem vreća sa blagom u trezoru Narodne banke Srbije stručnjaci će lako utvrditi da je taj dragulj njen poklon sa venčanja.
Četvrtu dijademu kraljica Marija dobila je od svog muža Aleksandra Prvog povodom rođenja sina Petra Drugog Karađorđevića.
Naručili su je od Kartijea zajedno sa ogrlicom. Bila je ukrašena smaragdima i najčešće se pojavljuje na umetničkim slikama gde je kraljica Marija pozirala slikarima. Tu dijademu ona je poklonila snahi Aleksandri, supruzi kralja Petra Drugog, a snaja ju je, pouzdano se zna, prodala nepoznatom kupcu.
Peta dijamantska dijadema u vlasništvu kraljice Marije bila je poklon njene kraljice majke, po imenu takođe Marije. Naša kraljica Marija nosila je taj majčinski poklon i u dubokoj starosti, da bi ga na kraju prodala preko aukcijske kuće Sotbi u Londonu.
Do trezora Narodne banke Jugoslavije, potom Srbije, navedeno blago stiglo je iz odaja Belog dvora na Dedinju. Tu ga je pronašla i po nalogu tadašnjeg Predsedništva SFRJ popisala i spakovala u tu svrhu formirana specijalna državna komisija. Valja, pri tome, imati na umu da se na imanjima, dvorovima, rezidencijama i ostalim zdanjima Brozovih širom Jugoslavije (tačno 68 objekata) od 1945. godine do zvaničnog datuma njegove smrti 4. maja 1980. godine nikada nije vodila evidencija o bilo kakvim stvarima odnosno predmetima. Narodski rečeno, nikada nije urađen nijedan popis imovine.
Međutim, to nije bilo jedino zaplenjeno blago dinastije Karađorđević, pošto je u međuvremenu bilo zaplenjeno i blago Karađorđevića pronađeno u tajnim prostorijama ispod Belog Dvora. O tome svedoči Branko Broz, rođak Josipa Broza u knjizi „Druženje s Titom”, objavljenoj u Zagrebu 1982. godine.
On se 1945. godine nalazio u Belom Dvoru da uz pomoć jedinica Crvene armije očisti i pripremi Beli dvor za dolazak maršala Tita i, između ostalog, piše: „Brat i ja smo jednog dana primijetili nekakva željezna vrata. Kopkalo nas je kamo ona vode. Uzeli smo baterije i polako otvorili vrata. Spiralnim smo se stepenicama spustili u podzemno sklonište s dugačkim hodnicima i izlazima prema Rakovici. Ta je skloništa izgradila kraljevska obitelj. Išli smo od prostorije do prostorije i spazili nekakve ogromne crne sanduke. Bilo ih je mnogo. Nismo znali što bi moglo biti unutra. Znatiželja je bila jača od bilo kakvog razmišljanja i opreza, pa smo odlučili da ih otvorimo jedan po jedan. Imali smo što vidjeti. Prizor kao iz tisuću jedne noći. U sanducima je bilo kraljevsko zlato, posuđe, tanjuri, šalice i jedaći pribor u golemim količinama. Sve je imalo kraljevski grb. Vidjevši to, otrčali smo natrag i obavijestili Tita i Mitra Bakića (šef dva Titova kabineta, potom sekretar privremene jedinstvene vlade Demokratske Federativne Jugoslavije, prim. aut). Nisu mogli vjerovati. Krenuli su u podrum. Kad su sve to vidjeli, naredili su da se ispita hodnik i izlazi i da se postavi straža na ulazu u podrum”.
Sadržaj navedenih sanduka Josip Broz je posle izvesnog vremena pregledao u društvu generala Ljubodraga Đurića, koji o tome piše u knjizi „Sećanja na ljude i događaje”. U tom rukopisu pominje se čuvena epizoda, kada Broz poklanja Đuriću zlatnu tabakeru, a ovaj neće da je primi jer je na njoj utisnut kraljevski grb. Uzeo je tek kada je izbrisan grb Karađorđevića, a utisnut potpis Josip Broz Tito. Te dragocenosti videla je još i Davorjanka Paunović – Zdenka, Titova ljubavnica iz ratnog perioda. Priču o tome Broz je prećutao svom šefu kabineta Mitru Brkiću, pa čak i svom bliskom ratnom drugu Aleksandru Rankoviću.
Šta se na kraju dogodilo sa kompletnim blagom Karađorđevića, do danas nije razjašnjeno. Moguće je da je deo zaplenjenog blaga Josip Broz uložio u izgradnju svojih 26 tajnih podzemnih skloništa širom bivše Jugoslavije, čija se ukupna vrednost procenjuje na oko 90 milijardi dolara. Od navedenih 26 tajnih skloništa za sada se zna za postojanje onih na Visu, Kuparima, Kumrovcu, Plitvicama, Konjicu, Drvaru, Bihaću, Goraždu, Han Pijesku, Bugojnu, Kumanovu, Beogradu, Oplencu, Prištini …
Od zaborava sačuvao: Slobodan Radulović/
NE PROPUSTITE
