Širom sveta godišnje se u proseku dogode četiri napada ajkula u kojima ljudi stradaju. Ostali napadi dovode do fizičkih povreda i trauma. Poslednja žrtva bio je mladi britanski plivač Sajmon Nelist.
Retke su osobe koje bar jednom tokom kupanja u moru nisu pomislile na ajkule. Poslednji događaj u Australiji ponovo je probudio strahove koji inače potpaljuju filmovi kao što je Spilbergova "Ajkula" iz 1975. godine.
Muzej Floride zadužen je "Međunarodnu bazu podataka o napadima ajkula", oni prikupljaju sve podatke susretima ljudskih bića i morskih predatora. Njihova baza podataka uključuje sve napade koji su ikada zabeleženi u istoriji.
Na osnovu prikupljene građe tvrde da se godišnje u proseku dođe do 80 neisprovociranih susreta ljudi i ajkula, od kojih se oko četiri završi smrtonosno.
Ključna reč je "neisprovocirano"
Ajkule su vrhunski predatori koji su milionima godina usavršavale svoj ubilački instinkt. One su u stanju da osete kap krvi u vodi kilometrima daleko i da na osnovu električnih impulsa u nervima ribe otkriju da li je potencijalan plen povređen. Takođe jednom kada počnu da se hrane ne interesuje ih ništa drugo osim proždiranja.
Ako bi ronilac ušao u vodu u nameri da krvlju ili ribama namami ajkule, i ukoliko bi stradao ili bio povređen, ovakav napad bi bio ubeležen u kategoriju isprovociran. Prosto rečeno neko se svesno našao u potencijalno smrtonosnoj situaciji.
Veliki broj ljudi biva povređen kada dira ajkule koje su prišle obali i plažama. Te vrste često nisu one najopasnije i napale su da bi se odbranile.
Međunarodnu bazu podataka o napadima ajkula akcenat stavlja na neisprovocirane napade. Poslednja naučna istraživanja kažu da velike bele ajkule, inače glavni "zlikovci", ne shvataju ljude kao plen. Zbog toga se smatra da je bezbedno biti u bistroj vodi sa ovim predatorom, naravno ukoliko je plivač miran.
Ipak kristalno bistra voda je retkost pa ajkule u takvim situacijama sa okolinom komuniciraju preko blagih zagrižaja. Njihova najoštrija čula (dodira, mirisa i ukusa) nalaze se upravo u ustima. U mutnoj vodi ajkula može da zagrize plivača i da ode. Problem nastaje jer je taj ujed veoma moćan i obično izaziva veliko krvarenje i paniku. Upravo su krv i panika dva faktora koji će navesti ajkulu da se vrati.
Osobe koje su preživele napad ajkule kažu da su prvo doživele to da ih velika riba gurne svojim nosom, tek posle toga bi došlo do ujeda. Ovakvo ponašanje je sledeći nivo agresivnog ponašanja. Ajkule ovako proveravaju da li je biće u vodi "jestivo" ili nije.
Najređi slučajevi jesu oni u kojima ajkula svesno lovi ljudsko biće. U ovu kategoriju napada može da se ubroji onaj iz 1916. sa obala Nju Džersija (severoistok SAD) kada je ajkula ubila četiri osobe, a povredila jednu u rasponu od 11 dana.
Ko su glavni osumnjičeni
Od svih 375 vrsta ajkula samo je 12 može da povredi čoveka. Od svih njih, samo 5 vrsta je u stanju da aktivno lovi ljude.
Velika bela ajkula je na vrhu liste jer manji primerci mogu da budu dugački oko 3,5 metara i teški oko 520 kilograma. Ipak obično su veće, a njihova snaga ujeda je 18 tona po centimetru kvadratnom. Što je sila kojom može da pregrize odraslu ljudsku jedinku.
Tigar ajkula je sledeća na listi, a može da naraste do pet metara. Ona zna da upliva u plitke i mutne vode, pa ima reputaciju ajkule koja ujeda.
Bik ajkula je poznata po tome što obitava u plitkoj vodi a ume i da uđe u rečna ušća veoma je teritorijalna i agresivna.
Okeanska belorepa ajkula i mako su još dve manje vrste koje umeju da povrede ljude, ali njihovi napad su retko kada fatalni.
(Kurir.rs/ Telegraf)
NE PROPUSTITE
Bonus video:
