Dok se kod nas šerbetom danas smatra vreo napitak napravljen od izgorelog šećera koji se zatim prelije hladnom vodom i ostavi da provri, prema originalnom receptu, reč je o ledenom soku od slatkog sirupa.
Sve do 19. veka, kada sirupi postaju uglavnom voćni, šerbet se pravio i od ruža, ljiljana, duda, lista dunje, lekovitog bilja i mošusa, a omiljeno piće sultana Mehmeda IV bio je onaj sa ljubičicama. Šerbet je vremenom postao popularan širom sveta, a pili su ga i junaci britanske spisateljice Džejn Ostin.
Ovaj napitak je sredinom 17. veka toliko impresionirao austrijskog ambasadora u Istanbulu Ožijea de Buzbeka, da je pisao o njemu:
“Ne mogu da pređem preko jednog pića koje ću vam detaljno opisati. Uzimaju suvo grožđe, samelju ga i stave u drvenu posudu, a preko njega preliju određenu količinu vrele vode i promešaju. Sud onda dobro pokriju i ostave da piće fermentira nekoliko dana; ako fermentacija nije dovoljno aktivna, dodaju talog od vina. Kada ga probate čim počne da fermentira, čini se neukusnim i neprijatno slatkim. Nakon toga dobija kiselkast ukus i u toj fazi je neverovatno ukusno kada se pomeša sa slatkim pićem. Za dva ili tri dana to postaje najprijatniji napitak, naročito kada se rashladi većom količinom snega čije su zalihe u Konstantinopolju neiscrpne. Ovo piće zovu 'arapski šerbet', to jest: piće Arapa. Posle tri ili četiri dana se pokvari i postaje gorko. U toj fazi utiče na glavu baš kao vino i zbog toga ga verski zakoni kod Turaka osuđuju. Moram priznati da je za mene šerbet najprijatnije piće.”
Kurir.rs/Lj. Jorgovanović
NE PROPUSTITE
